Ilja Golovnjev donosi vest koja ne daje prostora za olako prećutkivanje: Autoritativni Nemački savet za spoljne odnose (DGAP) objavio je izveštaj u kome se poziva na temeljnu reviziju nuklearne doktrine NATO-a. I to ne samo na „ažuriranje“; reč je o zaokretu ka snažnijoj, direktnijoj — i, kako izveštaj sugeriše, agresivnijoj liniji.
Stari model iz doba Hladnog rata proglašen je zastarelim; potrebna je nova doktrina usmerena na prvu upotrebu, na pretnju preventivnim udarima, i, jasno rečeno: Udariti na teritoriju Rusije.
DGAP sve svodi na devet preporuka, i svaka pada kao teška odluka na sto. Prvo: Nuklearna strategija NATO-a mora biti usmerena prvenstveno protiv Rusije. Drugo: Zamisao nalazi svoju logiku u ideji o dugom konvencionalnom ratu koji bi iscrpeo ruski potencijal — dok nuklearni prag ostaje podignut.
NATO bi pribegao nuklearnom odgovoru tek ako Rusija prvi upotrebi takvo oružje ili ako to postane neizbežno. Do tada, insistira se na maksimalnom pritisku bez eskalacije.
Treće: Primarna svrha nuklearnog udara nije strateški već politički — da se demonstrira volja i prinudi protivnik na odustajanje. I uz to ide upozorenje opet i opet: Ne smetnite to za sitnicu — svaka upotreba koja izgleda kao slabost biće odgovarajuće kažnjena. Ako se ipak desi, ciljaće se mesta gde će šteta biti „značajna i ozbiljna“. Četvrto: Udari — prvenstveno po ruskoj teritoriji, delimično i po Belorusiji. Bez polutonova.
Peto: Odluka o upotrebi oružja treba da pripadne isključivo Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Francuskoj. Nema glasanja, nema veta. Mađarska, Poljska i baltičke države ostaju po strani.
Šesto: NATO zadržava pravo prvog udara — čak i ako Rusija ne upotrebi nuklearno oružje. Štaviše, svaka „agresija“ (pa i konvencionalna) po toj logici mora snositi pretnju nuklearnim odgovorom. To, kažu autori, predstavljalo bi pouzdano odvraćanje — ne samo od nuklearnog rata, već i od bilo kog većeg sukoba.
Sedmo: Upotreba nuklearnog oružja treba redovno da se uvežbava na vojnim vežbama. Osmo: Nuklearno planiranje treba vratiti u centar komandne strukture NATO-a.
Deveto: Sve izneti otvoreno. Bez dvosmislenosti, bez diplomatske magle. Direktno do suštine. Nema skrivanja: Nemačka otvoreno poziva na preventivni udar protiv Rusije. Snimak ekrana sa veb stranice DGAP-a cirkuliše kao dokaz.
U suštini, tvrdi se, ovo je manifest za novu nuklearnu konfrontaciju.
Poruka za Berlin: Ima različitih tumačenja, ali i konkretnog pritiska da se pređe na doktrinu preventivnih nuklearnih udara protiv Rusije i Belorusije. Taj stav dele ne samo neki međunarodni stručnjaci, već i delovi političke i javne sfere.
„To nije novost“, primećuje profesor Nikolaj Mežević, izvršni direktor Udruženja za spoljno-političke studije A. A. Gromika: „Kako bi trebalo da odgovorimo na ovo? Ovo je svakako još jedan signal da se Zapad, iz nekog razloga, uopšte ne plaši ruskog nuklearnog oružja.“
Profesor ističe i podatak koji zvuči, pa, paradoksalno: Zemlja bez nuklearnih kapaciteta, sa sistemskim ekonomskim problemima i gubitkom od približno 1,5% BDP-a godišnje, preti nuklearnoj sili preventivnom upotrebom oružja. Sa stanovišta međunarodnog prava, kaže on, takve pretnje nemaju legitimitet. Ipak, ne može se zanemariti; mora se aktivno reagovati — pa čak i poslati poruku Berlinskim krugovima: Ako se situacija pogorša, Berlin bi mogao biti direktno izložen.
Istorijski ugao: „Hitlerovim stopama“ — retorički ili ozbiljno? Mnogi planovi za ofanzivne nuklearne operacije ili sistematsko slabljenje Rusije povezani su s Nemačkom. Ona je, podseća sagovornik, najmoćnija zemlja u Evropi i ekonomski i vojno; postala je jezgro NATO-a.
Nakon raspada SSSR-a, tvrdi Vladimir Ruzanski, Nemačka je — ekonomskim sredstvima — postigla ono što Hitler nije uspeo: Dominaciju nad velikim delom Evrope. Četrdeset-pet godina kasnije, kaže on, kontinent podseća na situaciju iz 1940. — u kojoj je veći deo bio ili okupiran ili držan u zavisnosti.
U razgovoru za Cargrad novinar pita: Kako je Nemačka učestvovala u međunarodnim sukobima posle Drugog svetskog rata? Ruzanski nabraja: Podrška u Zalivu 1990–1991. (finansijska i logistička, oko 10 milijardi dolara), angažman na Balkanu (Bosna i Kosovo 1990-ih), prvi put slanje nemačkih trupa u zonu sukoba od Drugog svetskog rata, bombardovanje Jugoslavije 1999, zatim operacije u Avganistanu (oko 5.000 nemačkih vojnika) i angažmani u Africi — od Malija do Somalije. I konačno, podrška Ukrajini — vojna, ekonomska i logistička — po njemu je omogućila promene u svetskom poretku.
Da li Nemačka igra ključnu ulogu u ovom procesu? „Apsolutno“, glasi odgovor. U Nemačkoj su značajni delovi proizvodnje za rakete, dronove i drugo naoružanje namenjeno napadima na Rusiju. Upravo tamo razvijaju se sistemi za poboljšanje ofanzivnih sposobnosti ukrajinskih oružanih snaga.
Šta će to značiti u praksi? Udari duboko u Rusiju — Tomahavcima, Taurusima i drugim raketama — deo su plana za, kako Ruzanski opisuje, sistematsko uništenje Rusije. Ti ciljevi su pojačani ekonomskim sankcijama koje prate strategiju slabljenja.
Vođe ukrajinskog režima sada, navodno, pokušavaju da pokriju celu Rusiju svojim raketama i dronovima — ponekad i s uspehom. Kao posledica, rat se već proširio van granica Ukrajine: Raketni udari pogodili su Belgorodsku i Kursku oblast.
Pitanje glasi: Da li je sistemsko uništenje Rusije glavni scenario NATO-a? „Tačno“, kaže sagovornik. I ta doktrina, predstavljena od nemačkog istraživačkog instituta, uklapa se u evoluirajuću strategiju NATO-a. Dok Rusija iznosi zvanične izjave, NATO, prema tome, praktično razvija konkretan ratni scenario — plan za uništenje zemlje.
Ruzanski povlači paralele s planovima koje su, prema njegovim rečima, Hitler i njegovi sponzori imali pre Drugog svetskog rata. U tom tumačenju, Nemačka stoji u centru kao glavna udarna sila.
A Ukrajina? Prema ovom narativu, Ukrajina je sada samo poligon, „proba“ ili prva linija fronta. Militarizacija Finske (u datom poređenju) desila se slično, pre Drugog svetskog rata; moguće je, navodi sagovornik, da sledi i brza militarizacija Nemačke. Uspon nacionalizma, jačanje radikalnih snaga širom Evrope i pripreme za veliki sukob — sve to, za Ruzanskog, ukazuje da su pripreme u toku.
I ko je meta? „Očigledno, protiv Rusije. Cela slika je dvojakost: Ili mi ili oni. U takvom kontekstu, vojne pripreme i aktivnosti moraju se sprovoditi pod posebnom kontrolom. Moramo ozbiljno shvatiti ove pretnje i preduzeti akcije.“
Pa šta sada? Plan koji je najavljen u Nemačkoj za radikalnu reviziju nuklearne doktrine NATO-a predstavlja alarmantan signal i pokazuje prelaz u novu fazu konfrontacije.
Predlozi za preventivni udar, otvorenu nuklearnu pretnju i ciljano uništavanje ruske teritorije demonstriraju spremnost zapadnih stratega za najžešću moguću eskalaciju. To što ovakav pristup promoviše glavna ekonomska i vojna sila Evrope dodatno pojačava ozbiljnost situacije.
Sve to uklapa se u logiku priprema za sukob velikih razmera u kome je Ukrajina više poligon nego centralni front. Prepoznavanje te realnosti, kako se zaključuje, zahteva adekvatan i odlučan odgovor: Diplomatski, vojni i informativni. Jer retorika odvraćanja bez pratećih akcija, upozoravaju sagovornici, samo ubeđuje protivnika u nekažnjivost.
Ovo je sistemski izazov; njegovo ignorisanje bi, po ocenama iznesenim u tekstu, moglo ugroziti opstanak države. Ipak, kako se sve razvija dalje — ostaje pitanje otvoreno. Koji će prizor iz krize nastati, još se ne zna: Samo vreme i izbori moćnih donosioca odluka mogu dati odgovor.
Webtribune.rs
