Sonjica Zlatna Ručica, Klub momačko srce, konjički potporučnik koji je zamalo seo na bugarski presto… Ovi prevaranti su žarili i palili po čitavoj Evropi i Rusiji.
- Sonjica Zlatna Ručica
„To je mala, mršava ženica kojoj kosa već sedi, a lice joj je izborano, staračko… Kad je čovek sada pogleda, teško može da poveruje da je ona nedavno bila toliko lepa da je zavodila stražare u zatvoru“, tako je Anton Čehov opisao Sofiju Bljuvštejn, kradljivicu i prevarantkinju koja je u svetu kriminala bila poznatija pod nadimkom Sonjica Zlatna Ručica.
[adsenseyu1]
Čuveni pisac je Sonjicu sreo 1890. godine na Sahalinu, gde je robijala. Tada je vreme njene lopovske slave već prošlo, ali je tokom 1860-ih i 1870-ih Sofija Bljuvštejn, Jevrejka iz naselja blizu Varšave, žarila i palila po čitavoj Evropi i Rusiji (znala je pet jezika), gde je organizovala krađe i na prevaru naivnim ljudima uzimala ogroman novac.
Sonjica je „radila“ kreativno i spektakularno, ničega se ne libeći. Predstavljala se kao plemenita dama i tako ulazila u hotele, provaljivala u tuđe sobe i „čistila“ ih.
Iz zlatara je odnosila brilijante ispod veštačkih noktiju ili u ustima. Glumila je da pripada aristokratskim ili trgovačkim krugovima i da ima jednostavnu i dobru dušu, pa su joj mnogi poveravali novac i dragocenosti.
Sonjica je u više navrata hapšena, osuđivana, pa čak i zatvarana, ali je uspevala da zavede stražare i zajedno s njima pobegne iz zatvora. Porotnik, koji je prisustvovao jednom njenom suđenju, oduševljeno je govorio da ona može „za pojas da zadene stotinak muškaraca“.
[adsenseyu4]
Ali s vremenom je i Sonjina lepota prošla, a u krađama je sreća počela da je izdaje, tako da je ostatak života provela na Sahalinu. Doduše, kružile su legende da je neuhvatljiva kradljivica pobegla s robije i da je starost provela negde drugde, u Odesi ili u Njujorku.
- „Klub momačko srce“
U Rusiji je od 1871. do 1875. delovao veliki konglomerat prevaranata u kom je bilo preko četrdeset ljudi – od kneza Dolgorukova iz carske loze Rjurikoviča do prostitutki i ološa s „društvenog dna“ tadašnje Moskve. Ime ovoj bandi je dao forenzičar, pozajmivši ga iz tadašnjeg jeftinog francuskog detektivskog romana u kom je takođe opisana grupa neobično drskih lopova.
„Optuženi su za šezdesetak različitih zločina u kojima je šteta premašila 300.000 rubalja“, piše pravnik Aleksandar Zvjagincev o sudskom procesu koji se 1877. godine vodio protiv „momaka“. Kako je pisao list Moskovskie vedomosti, „rasprodate su sve karte za mesta u publici“, jer su svi hteli da vide suđenje zvezdama podzemlja.
Članovi „Momačkog srca“ su radili svašta: organizovali su lažne kompanije i zapošljavali ljude uzimajući od njih „depozit“, štampali lažni novac, a ponekad su jednostavno napijali bogataše i poturali im menicu da potpišu. Na sudu je oslobođeno 19 od 45 optuženih, a ostali su osuđeni na različite kazne robije i poslati u Sibir.
[adsenseyu1]
- Nikolaj Savin (kornet Savin)
Teško je pratiti biografiju ovog prevaranta, jer je zasnovana prvenstveno na njegovim vlastitim pričama, a Nikolaj Savin je bio veliki lažov. Zna se da je imao plemićko poreklo, da je jedno vreme služio u lakoj konjici (zbog čega je čitavog života i nosio nadimak „kornet“, tj. konjički potporučnik), ali sve ostalo je legenda.
Po Savinovim rečima, on se u mladosti družio s Lavom Tolstojem. I opet po njegovim rečima, pomagao je bratu strica cara Aleksandra III., velikom knezu Nikolaju Konstantinoviču, da krade brilijante od vlastite majke. Sve te legende nije moguće proveriti.
Savin je 1887. pričao novinaru Vladimiru Giljarovskom da je zamalo seo na bugarski presto. U to vreme je presto u Bugarskoj bio upražnjen, a regent Stefan Stambolov je, navodno, razmatrao i kandidaturu grofa de Tuluz Lotrek (pod tim je pseudonimom Savin putovao Evropom), ali se na kraju predomislio.
„Kao Rus i kao Sloven ja bih na bugarskom prestolu mogao da donesem više koristi Rusiji od nekog tamo Nemca kog odrede Bizark ili Engleska“, jadao se Savin.
[adsenseyu4]
Ako se pogledaju dokumentovana „dostignuća“ korneta Savina, može se reći da je on po drskosti, putovanjima Rusijom i Evropom, raznolikosti metoda i izbegavanju kazne, u velikoj meri bio muška verzija Sonjice Zlatne Ručice.
Lažno se predstavljao kao bogataš, koristio je tuđa imena, ženio se bogatim naslednicama i prisvajao njihovu imovinu… Nema tog lukavstva ili podlosti na koju Savin nije bio spreman radi novca. Uhapšen je i zatvoren 1911. Bio je u zatvoru do 1917., a kada je oslobođen, pobegao je što dalje od komunista, na Daleki istok. Tamo je umro 1937. godine.
- Braća Gohman
Braća Šepselj i Lejba Gohman, trgovci iz ukrajinskog grada Očakova, nisu bili čuveni u čitavoj Rusiji, za razliku od ostalih varalica s popisa. Ali oni nisu ni težili takvoj slavi. Zato su bili kadri da prevare francuski Luvr, jedan od najuglednijih muzeja na svetu.
Specijalnost braće Gohman je bila prodaja lažnih istorijskih spomenika. Oni su 1896. uspeli Luvru da utrape „zlatnu tijaru skitskog cara Sajtaferna iz trećeg veka pre nove ere“. Taj „drevni artefakt“ je napravio Izrailj Ruhomovski, zlatar iz Odese.
Ruhomovski je zapravo i bio glavni lik u čitavoj toj priči. On je, za razliku od braće Gohman, bio pošten čovek i nije znao da će tijara koju je napravio biti prodata kao arheološka iskopina.
Ali odradio je posao tako profesionalno da su evropski naučnici potvrdili autentičnost „umetničkog dela“. „Za ekspertizu su angažovani najbolji arheolozi i istoričari umetnosti.
I skoro su svi uglas potvrdili da je Sajtafernova tijara originalna rukotvorina antičkog umetnika i da ima veliku vrednost“, napisao je o ovom slučaju Aleksandar Gun, stručnjak za zavičajnu istoriju, etnologiju, etnografiju i geografiju. Materijalnu korist od toga su imala samo braća Gohman. Luvr im je za tijaru platio 200.000 franaka, što je za ono vreme bio ogroman novac.
Kada je nemački arheolog Adolf Furtvangler prvi izrazio sumnju u autentičnost tijare, francuski naučni krugovi su se strašno naljutili. „Mogućnost da je ta tijara falsifikat predstavljala je direktnu pretnju reputaciji Francuske kao kulturne sile“, objašnjava Aviva Brifel u knjizi „Mistifikatori: Umetnički falsifikat i identitet u devetnaestom veku“.
Tek 1903., dakle, nakon sedam godina, Luvr je priznao da se radi o plagijatu. Naime, u Pariz je doputovao sam Ruhomovski i dokazao da je on autor tijare tako što je ponovo uradio deo ornamenta. Draguljar je postao čuven, a znameniti muzej je morao da premesti tijaru u salu savremene umetnosti. Što se tiče braće Gohman, njima nije padalo na pamet da vrate novac.
(hr.rbth.com)
