Sjedinjene Američke Države su u protekle tri decenije, od raspada SSSR-a odnosno pobede u hladnom ratu, napravile niz strateških grešaka koje su ih dovele u položaj da su sada zaigrale „na sve ili ništa“ (prema mom mišljenju bilo je i drugih, po SAD i čitav svet boljih rešenja) kako bi pokušale održati uspostavljeni posthladnoratovski međunarodni poredak koji se temelji na njihovoj dominaciji i koji im osigurava razvojni prosperitet bez velikih – i još važnije – neočekivanih globalnih potresa.
Kao ključne, označio bih četiri strateške greške SAD-a, čiju cenu upravo sada plaća čitavi svet:
-Wašington nije uspeo normalizovati odnose s Rusijom, kao naslednicom propalog „sovjetskog carstva“ (ne zato što to nije mogao (Rusija je bila na kolenima i više nego spremna na suradnju), već zato što to nije želeo ukoliko se Moskva prethodno ne pokori njegovoj globalnoj supremaciji.
Pri tom je u Wašingtonu bilo – i to ne treba skrivati, itekako snažnih i onih silnica, koje su, opijene hladnoratovskom pobedom, nastojale i tu novu, teritorijalno smanjenu ali i dalje veliku, multinacionalnu i multikonfesionalnu Rusiju – dezintegrisati i raščlaniti na veći broj malih „kneževstava“ kojima će se izvana lako upravljati.
Najveća prepreka takvim idejama bio je golemi ruski nuklearni potencijal i strah da ne završi u „pogrešnim rukama“. Dakle, Wašington je, verovatno zauvek, propustio priliku za inkorporiranje Rusije u zapadne političke, ekonomske, pa i sigurnosne strukture, odnosno zapadni geopolitički krug;
Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
-Wašington je, svojom strategijom, od krajem prošlog veka jedva regionalno važne države – Kine (ne zaboravimo: Kina je još 90-tih godina bila ekonomski nerazvijena zemlja, a oni, nešto stariji, još se živo mogu sećati televizijskih snimaka s ulica kineskih gradova na kojima uopšte nema automobila, već se živopisno odeveni Kinezi strpljivo voze svojim biciklima ili javnim gradskim prijevozom), uspeo stvoriti financijsku, investicijsku i industrijsku silu kroz u istoriji nikad viđen razvojni skok.
On je od slabe regionalne države stvorio „svetsku fabriku“ tj. globalnog ekonomskog i vojnog diva. Diva – kojeg je, zapravo, više i nemoguće zaustaviti osim ako bi se krenulo u globalnu nuklearnu kataklizmu nakon koje bi se, uz možda poneke preživele ljude, po planetu kretali još samo štakori i bubašvabe.
(S obzirom da se takva perspektiva globalnim elitama sigurno ne sviđa, za nadati se kako do nje neće doći.) Kraće rečeno, SAD su u svega tri decenije od Kine stvorile svog najvećeg suparnika s kojim sada ne znaju šta napraviti jer je postao samodovoljan i preopasan za donošenje odluka o njegovoj sudbini izvan – bez da se o tome prvotno pita Peking;
-SAD su uspele u vrlo kratko vreme pokidati svoje ključne pozicije na Bliskom istoku koje su im omogućavale potpuni nadzor nad tim geostrateški i geoekonomski (pre svega geoenergetskim) važnim prostorom, na način da su umesto posledičnog kontroliranog haosa, nakon pokretanja operacije „Arapsko proleće“, otvorile „pandorinu kutiju“ (ne islamističkog terorizma, kako bi se moglo pomisliti, jer on je dovoljno kontrolisan da ne predstavlja krucijalnu sigurnosnu pretnju) nekontroliranog ulaska SAD-u konkurentskih svetskih sila na taj prostor.
Upravo je to ključnim lokalnim igračima (bogatim arapskim monarhijama i Iranu) dalo prostora za spoljnopolitičko manevrisanje (svojevrsnu „bahatost“) i izvan već čitavog jednog veka dominantnog anglo-američkog okvira delovanja.
Pokretanjem sirijske revolucije i pokušajem rušenja Bašara Asada omogućen je veliki ruski povratak u bliskoistočnu regiju, koja joj je još od carskih vremena bila ruski primarni strateški smer delovanja (slično je bilo i u vreme SSSR-a) i gde je Moskva tradicionalno imala itekako snažna politička i ekonomska uporišta. Osim Rusije, u tu je regiju snažno penetrirala i Kina – najviše svojom „mekom silom“ – pre svega investicijama i trgovinom;
-Zbog neoliberalne globalne politike koju Wašington aktivno populariše poslednje tri decenije (izuzetak je bila samo kratka Trampova „era“), i evropski su saveznici „bahato podigli glave“ i iskočili iz okvira američkih interesa, počevši sve više delovati samostalno u pitanjima ekonomske i spoljnopolitičke prirode. Tako je EU (njene ključne članice) u međuvremenu uspostavila čvrste temelje za ekonomsku saradnju s Iranom (koji je bio pod strogim američkim sankcijama), ali (što je po SAD još gore) i s Kinom, ali i za stabilne odnose s Rusijom – ne samo u energetskom sektoru koji je dominantan.
Do najnovijih proturuskih sankcija nije bilo evropske (i globalne) firme koja i malo drži do sebe a da nije (bila) aktivna na velikom ruskom tržištu, a one „brendirane“ ne samo što tamo prodaju svoje robe, već ih i proizvode u svojim industrijskim pogonima na tlu Rusije. Ako ćemo već kupovati vaše luksuzne proizvode, onda morate i investirati u radna mjesta u Rusiji i plaćati državi poreze, bila je politika Moskve uspostavljena nakon dolaska Putina na vlast.
Ona prethodna – Jeljcinova, temeljila se na potpuno pogrešnoj paradigmi: imamo neograničena naftna i druga prirodna bogatstva za koja možemo u svetu kupovati sve što nam treba. Zbog takve politike, domaća industrijska proizvodnja bila je potpuno devastirana, a od nafte i drugih resursa koristi su imali samo uski krugovi u strukturama vlasti i novoformirani krug beskrajno bogatih i svemoćnih oligarha. Narod je bio krajnje osiromašen i u socijalnom smislu „bačen na kolena“, uz golemi rast nezaposlenosti i novi fenomen enormnog porasta svih oblika kriminaliteta – uz moralno posrnuće društva.
Uspavani Wašington
Ovakva, novoformirana slika sveta, opasno je uzdrmala dosadašnji međunarodni poredak i oslabila globalne američke pozicije. U uspavanom Wašingtonu, zaslepljenom hladnoratovskom pobedom i posledično uspostavljenom globalnom dominacijom – moralo se nešto žurno poduzeti. Postojale su samo dve opcije:
1. Ili priznati stvarnost tj. krenuti u postupnu globalnu „policentričnost“ (gde bi SAD još neko vreme sigurno imao ulogu glavnog pola, koju niko ne bi negirao);
2. ili krenuti u odlučujući boj, konačnu bitku, ili „majku svih bitaka“ – za očuvanje, ili preciznije – povratak hegemonije. Povratak, Jer zadnjih desetak godina probuđeni stari divovi (Rusija i Kina) ali i neki drugi i ne manje ambiciozni (Indija, Turska, arapski svet) već dugo vuku samostalne poteze koji se SAD-u uvek i ne sviđaju;
Wašington se, sada već sigurno, odlučio za ovu drugu opciju: napad na oba ključna geopolitička suparnika – Rusiju i Kinu (nakon kojih bi „dovođenje u red“ i svih ostalih bio „mačji kašalj“). Pri tom ne želi, kako smatra, otvoriti oba fronta istovremeno (iako ga je prema mom mišljenju već davno otvorio). Zato je za obračun najpre odabrao Rusiju, nakon čijeg bi slamanja odmah krenuo i na slamanje Kine tj. „postavljanje iste na mesto koje joj pripada“.
Za razliku od želje za slamanjem Rusije (o čemu se sada posve otvoreno govori), američki pristup Kini službeno se definira nešto „mekšom“ retorikom (njome se nastoji uveriti Peking da može izvući benefite ako odustane od potpore Moskvi, ali se, paralelno, Pekingu i preti sankcijama ako to nastavi činiti – klasična američka „šargarepa i batina“). Međutim svi potezi koje Wašington povlači proteklih godina prema Pekingu jasno ukazuju da mu je cilj učiniti s Kinom isto ono što i s Rusijom. Pa čak i da nije tako, Peking to tako doživljava tj. poteze Wašingtona smatra po sebe ugrožavajućim i dugoročno neprijateljskim.
Dakle, ako bi se Wašington čak i odlučio za davanje određenih, po svoj imidž neugodnih (ali strateški po sebe posve nebitnih) ustupaka Kini (pitanje Taivana, Hong Konga, Ujgura, …), nepoverenje između dveju zemalja je toliko da je krajnje teško zamisliti da Peking pristane na deal s Wašingtonom na račun ruskih nacionalnih interesa. Tj. da Peking, odjednom, nakon dugo i pomno građenog rusko-kineskog strateškog partnerstva (kojim si dve zemlje de facto čuvaju leđa) sebe pretvori u neprijatelja Moskve.
Bio bi to, prema procenama mnogih tamošnjih analitičara, kineski „pucanj u nogu“. Tim više što Rusija od Kine u ovom trenutku ne traži ništa više od svojevrsne neutralnosti s obzirom kako smatra da se i sama može nositi s novonastalom realnošću svog definitivnog odsecanja od Zapada. S druge strane Rusija Kini jedina omogućuje krajnje nužnu geostratešku dubinu i sigurnost, jer bi u protivnom Kina jednostavno bila zaokružena, najblaže rečeno krajnje nepouzdanim zemljama. Osim toga Rusija je Kini jedini sigurni izvor energenata u slučaju bilo kakvog odsecanja prometnih, pre svega pomorskih koridora prema Bliskom istoku.
Moskva suzama ne veruje
Dakle, kako „Moskva suzama ne veruje“ (poučena istorijom, ne uzdaje se u bilo čiju pomoć), tako i Peking ne veruje u mogućnost iskrenog dogovora s Wašingtonom. To je možda najbolje potvrdila i kineska televizijska voditeljica Liu Xin (CGTN) kada je prošlenedelje, odmah nakon razgovora američkih i kineskih čelnika Džoe Bajdena i Ksi Đinpinga, napisala da SAD od Kine traže, citiram otprilike: „Možete li vi sada pomoći meni pobediti vaše prijatelje (Ruse), da bih se ja nakon toga mogao fokusirati na borbu protiv vas“.
Ovde je ne manje važno naglasiti kako, ne samo vodeći kineski mediji već i veliki deo tamošnje javnosti (barem ako je suditi prema društvenim mrežama jer socijalno istraživanje javnog mišljenja nije provedeno) sa simpatijama gleda na rusku vojnu intervenciju u Ukrajini, dok kineski politički i vojni vrh otvoreno govori da je za sadašnje stanje u Ukrajini „kriv neko drugi“, a ne Moskva. Taj neko drugi, prema mišljenju Pekinga, su SAD i NATO.
Američko odsecanje Rusije
Kao poligon za konačni obračun s Rusijom SAD su odabrale – Ukrajinu, zemlju koju još od 2014.g. drže na „daljinskom upravljanju“. Pa čak i da ne uspe Ukrajinu formalno uključiti u NATO savez (to je sad već nemoguća misija), Wašington je tada pravilno procenio kako je relativno brzo može napraviti glavnim ruskim neprijateljem, koristeći niz istorijskih složenih i kontroverznih događaja u viševekovnoj interakciji tih dvaju velikih slavenskih naroda (pre svega onih iz sovjetske ostavštine poput gladomora (holodomor), kolaboracionizma s nacističkom Nemačkom, pitanja Krima i td.).
Njihovim potenciranjem (uključno i kroz obrazovni program a ne samo politički i medijski prostor) s obzirom na znatno različite poglede Moskve i Kijeva o njima – krv brzo uzavre, a sve ostalo onda ide inercijom.
Drugim rečima Ukrajina se vrlo brzo iz Rusiji bliske zemlje, s kojom je dobro sarađivala i nakon raspada SSSR-a, pretvorila, kako to sada vole govoriti u Moskvi, u Anti-Rusiju. U tim i takvim uslovima, Moskva, kako sada sama navodi, nije imala previše izbora.
Jer čak i u slučaju ne ulaska Ukrajine u NATO, oružje je u nju itekako stizalo, jednako kao i američki i NATO instruktori, a protivruska retorika konstantno je jačala i na političkoj i na društvenom nivou (krivice za to, naravno, itekako ima i na ruskoj strani tj. u potezima same Moskve). Ono na što Moskva sada stavlja pažnju, i što je, kako kaže, jedan od dokaza opravdanosti svoje vojne kampanje – jest i pronalazak čak 15-ak bioloških laboratorija pod američkom ingerencijom (konkretno Pentagona), koji su radili s opasnim patogenima, što je podiglo veliku „prašinu“ u Rusiji i što Moskva želi (za sada neuspešno) raspraviti na nivou Veća sigurnosti UN-a.
U tome je sada jedino podupire Peking koji i sam počinje oko toga postavljati po Wašington vrlo neugodna pitanja, uključujući i o navodnoj ulozi Bajdenovog sina Hantera u čitavoj toj priči (o tome se sve više govori i u SAD-u). Naime, slične se laboratorije nalaze i u drugim, čak i Kini susednim zemljama poput Kazahstana – ali je nedvosmisleno upravo Ukrajina njihovo glavno središte.
Američka velika taktička pobeda
Dakle SAD su rusku invaziju na Ukrajinu iskoristile na najbolji mogući način, izvojevavši na tlu Europe taktičku pobedu:
-U potpunosti su odrezali Rusiju od Evrope (istovremeno su evropskim elitama pokazale gde im je mesto i ko je taj koji donosi glavne odluke i čija se reč mora bespogovorno slušati) i čitavog sistema zapadne ekonomije.
Osim toga uspele su oživotvoriti san mnogih svojih stratega, kao i stratega ključnih evropskih sila još od davnih vremena (poput Bizmarka i Napoleona): izazvati krvavi rat između dva velika slavenska naroda – ruskog i ukrajinskog, što bi im trebalo olakšati daljnji prodor u dubinu evroazijskog kopnenog masiva iscrpljivanjem i mogućim teritorijalnim „drobljenjem“ svog najvećeg protivnika – Rusije;
-Zaokupili su Europsku uniju Rusijom i dale joj zadatak da se ona sada mora brinuti o njenom sprečavanju i blokadi (snažnim sankcijama, nikad snažnijom protivruskom retorikom i sl., makar će je to jako skupo koštati). SAD su se, pritom, odmah odlučile okrenuti prema svom glavnom suparniku Kini – bez koje, kako smatraju – Rusija neće moći dugoročno opstati.
O mogućem razvoju američko-kineskih odnosa u kontekstu formiranja novog sveta više neki drugi put, a sada još malo o američko-ruskom ratu koji je de facto počeo (makar ne onaj vojni ali niti on se u ovakvim uslovima ne može isključivati, pogotovo u slučaju ruskog konačnog postavljanja uza zid – čega još uvek nema).
Neželjeni sankcijski efekt
Zapad je – grubo odsecajući sve ruske građane od svojih bankovnih kartica, svojih proizvoda, ruskih sportista od paraolimpijskih igara i gotovo svih drugih međunarodnih sportskih manifestacija (svetska šahovska organizacija FIDA izbacila je ovih dana Rusiju i njene šahiste iz svih takmičenja, što bi, s obzirom na značaj ruskih šahista u svetu šaha bilo otprilike kao da FIFA zabrani brazilskoj nogometnoj reprezentaciji sudelovanje na svetskim prvenstvima, ili UEFA engleskim ili nemačkim klubovima u njenim liga takmičenjima), a rusku kulturu i umetnost, književne i muzičke klasike i td. označio „nepodobnim“ (makar su mnogi od njih živeli pre više od 100 godina) – za sada uspeo postići samo to da i oni Rusi, koji tradicionalno ne vole Putina – sada od njega jedino više mrze Zapad.
Nakon taktičke pobede sledi strateški poraz?
Međutim nakon spomenute taktičke pobjede, SAD bi se vrlo lako mogle naći na putu strateškog poraza, odnosno gubitka kontrole nad ključnim globalnim procesima (financijskim sistemom, ideologijom (liberalizam) i institucijama.
Anglo-američkim pozivima na sankcije Rusiji ne odazivaju se i formalne saveznice poput Turske, ne odaziva se niti format BRIKS (Indija ne samo što ne želi uvoditi Rusiji sankcije, već aktivno s Moskvom razmatra mogućnost prelaza međusobne trgovine na nacionalne valute rupije i rublje;
Južnoafrička Republika je prošle nedelje optužila NATO kao krivca za rusku intervenciju u Ukrajini;
Brazil je 24. marta objavio da su protivruske sankcije protivzakonite).
Dalje, bogata arapska „petro-monarhija“, UAE, ugostila je prošle nedelje „ruskog miljenika“ – sirijskog predsednika Asada, što je izazvalo šok u SAD-u, jednako kao i pregovori Rijada i Pekinga da se Saudijskoj Arabiji omogući izvoz nafte u Kinu u juanima – što bi, ako se dogodi, bio velik udarac za tzv. petrodolar na kojem od 70-ih godina prošlog veka počiva čitava američka ekonomija.
Putin je prošle nedelje uveo obvezu da „Rusiji neprijateljske države“ (EU, SAD) tj. one koje su uvele najnovije sankcije – od sada ruski gas kupuju isključivo u rubljama, a ne više u dolarima, evrima, funtama ili jenima.
Ko će na kraju biti pobednik?
Ako na kraju ove, upravo pokrenute kulminacije globalnog geopolitičkog sukoba pobednika uopće i bude – nekako se po logici nameće da bi to mogla biti jedino Kina.
Jer Zapad i Rusija su ti koji se sada „tuku na život i smrt“ i međusobno iscrpljuju, dok se Peking, formalno, u tu borbu ne želi uplitati (za pretpostaviti je da bi to učinio tek u slučaju realne opasnosti od ruskog sloma što mu nikako ne bi odgovaralo iz gore navedenih razloga).
Upravo je Peking onaj koji će odlučiti koje će globalne međunarodne institucije imati budućnosti, a koje su postale anahrone, jednako kao i vojni savezi koji su, kako nas istorija uči – bili sve pre negoli konstanta.
Ovaj poslednji stadijum globalne geopolitičke borbe (ona bi mogla završiti puno brže nego što mnogi pretpostavljaju) definitivno je već formirao novi svet.
Ključne su konture određene, a ostalo će biti samo „finese“. Sada je još ključno osigurati da te „finese“ ne dovedu do neupravljivosti procesa i posledične kataklizme, a to će biti moguće jedino u slučaju da se niti jedna od ključnih silnica globalnog geopolitičkog trougla (SAD-Rusija-Kina) ne oseti poražena, preciznije životno ugrožena.
Svet je od ruske vojne intervencije 24. februara i de facto promenjen. Zapad je odsekao Rusiju od sebe, a ona je, nakon više decenija dobila stratešku slobodu za oblikovanje svoga društva na način kako to sama hoće, a ne kako su to od nje tražili drugi.
I upravo će na to biti fokusiran najveći interes svetske javnosti, jer izgled buduće Rusije (posrnule i opterećene problemima, ili snažne i konkurentne) uveliko će determinisati i izgled budućega sveta.
Što se tiče globalnog hegemonizma, od njega bi mogle ostati samo ruine. Vrlo lako bi mogao biti sveden samo na ono što danas nazivamo kolektivnim zapadom.
Pa iako kolektivni zapad sada čini oko 50% svetskog BDP-a, to je ipak samo jedna milijarda ukupne svetske populacije. Za poređenje, samo „trio“ Kina, Indija, Rusija ima 3 milijarde stanovnika i zauzima golemi i ključni geografski prostor.
Zoran Meter (geopolitika.news)
