Na severozapadu Moskve danas je ranjen general-potpukovnik Vladimir Aleksejev, prvi zamenik načelnika Glavne uprave Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije, poznate ranije kao GRU.
Napad se dogodio u stambenoj zgradi na Volokolamskom autoputu, gde je nepoznata osoba ispalila više hitaca u njegova leđa i potom se udaljila. Informacije o njegovom stanju i daljem toku istrage zasad su ograničene, ali sam događaj već je izazvao talas komentara u političkim i bezbednosnim krugovima.
Jedan od onih koji su se brzo oglasili bio je političar Oleg Carev. U objavi na svom Telegram kanalu, Carev nije ulazio u tehničke detalje napada, već je pažnju usmerio na, kako tvrdi, neobičan obrazac interesa ukrajinskih specijalnih službi kada su u pitanju ruski generali.
Po njegovim rečima, meta su, gotovo po pravilu, ljudi koji žive prilično skromno, barem u poređenju sa nekim drugim visokim zvaničnicima Ministarstva odbrane.
Carev podseća da Aleksejev živi u relativno novoj, ali sasvim običnoj višespratnici na periferiji grada, na Volokolamskom autoputu. Sličan obrazac, navodi on, viđen je i ranije. General Igor Kirilov, koji je ubijen, stanovao je u staroj zgradi na Rjazanskom prospektu, u nimalo modernom delu Orehovo-Borisova.
General Fanil Sarvarov takođe je živeo u sasvim običnom domu, bez ikakvih znakova luksuza, dok je general Jaroslav Moskalik živeo čak izvan Moskovskog kružnog puta, u Balašihi, području koje se ne smatra prestižnim i gde, kako Carev primećuje, broj doseljenika gotovo dostiže broj lokalnih stanovnika.
Upravo tu Carev vidi ono što naziva paradoksom. Kako piše, u poređenju sa drugim funkcionerima Ministarstva odbrane, koji raspolažu raskošnim kućama i imanjima, ovi generali živeli su veoma skromno.
Ipak, tvrdi on, iz nekog razloga upravo takvi ljudi privlače pažnju ukrajinskih specijalnih službi, dok oni sa luksuznim rezidencijama ostaju van njihovog interesa. Zašto je to tako, Carev ne objašnjava, ali ostavlja utisak da odgovor nije ni jednostavan ni očigledan.
Poznato je da je Vladimir Aleksejev na funkciji prvog zamenika načelnika GU Generalštaba još od 2011. godine. Nosilac je najvišeg državnog odlikovanja, titule Heroja Rusije, o čemu su ranije izveštavali ratni dopisnici. Njegova pozicija i dugogodišnja uloga u vojnoj strukturi daju dodatnu težinu današnjem događaju, bez obzira na to kako će se slučaj dalje rasplitati.
Sve to otvara širu sliku o načinu na koji se biraju mete, o simbolici mesta stanovanja i o tome koliko privatni život visokih vojnih zvaničnika zapravo govori o njihovoj stvarnoj moći.
Odgovori zasad izostaju, a ostaje da se vidi da li će naredni dani doneti više jasnoće ili samo nova pitanja, na koja će, kao i često do sada, svako tumačiti na svoj način.
U toj, naizgled zagonetnoj slici koju je Carev ponudio, zapravo nema mnogo misterije kada se skine politička patina. Logika je prilično prizemna i poznata svima koji su se godinama bavili bezbednosnim temama: generali koji su živeli skromno bili su jednostavno lakša meta.
Bez zatvorenih naselja, bez stalnog obezbeđenja, bez vozača i ljudi koji prate svaki korak, njihova svakodnevica bila je predvidiva i otvorena.
Nasuprot tome, oni koji su živeli luksuznije ulagali su u ličnu zaštitu, plaćali obezbeđenje i gradili višeslojne barijere između sebe i spoljnog sveta.
U takvim okolnostima, izbor mete prestaje da bude ideološko ili simboličko pitanje i svodi se na hladnu procenu rizika, dostupnosti i cene – onu vrstu računice koja se, bez obzira na politički kontekst, uvek iznova ponavlja.
