Momir Bulatović, bivši premijer Savezne republike Jugoslavije, izjavio je da je zajedno sa Slboodanom Miloševićem nudio 1999. godine da Jugoslavija uđe u NATO, kako bi se izbeglo bombardovanje, dok je to Medlin Olbrajt odbila, uz reči da to „Nije opcija“, otkrio je u intervjuu za Ekspres, a prenose mediji.
Kada ste prvi put dobili ozbiljno upozorenje da će Savezna Republika Jugoslavija biti bombardovana?
-Ako neko sada očekuje da su to bili neki špijunski kanali, neke diplomatske depeše, grdno se vara. U to doba na svim svetskim naslovnicama je bilo insistiranje da NATO svojim kredibilitetom zaustavi ogromne zločine na Kosovu i Metohiji. Njih, srećom, nije bilo, ali je javnost bila bombardovana pričom da smo mi zatvorili 100.000 Šiptara na fudbalskom stadionu i da je samo pitanje dana kada ćemo ih ubiti, a onda vam ne treba nikakva tajna diplomatija. Oni su vitlali i pretili tom svojom silom preko svih svetskih medija. Prema svim našim podacima, očekivali smo da će bombardovanje početi sredinom oktobra 1998. godine. Tada, u misiju poslednje šanse, kako su je zvali, dolazi Ričard Holbruk i pregovara s Miloševićem. U to doba sam ja bio na samitu šefova država ili vlada jugoistočne Evrope u Turskoj i sve moje regionalne kolege su me pitale kada će početi intervencija. Ni za koga to nije bilo nikakvo iznenađenje. Reakcija tadašnjeg premijera Bugarske mi je posebno ostala u sećanju. On se mnogo ljutio iz rezona: ako bombarduju Srbiju, njemu će propasti turistička sezona. Molio je da nešto uradimo. Rekao sam mu, nećemo mi bombardovati sami sebe, čoveče, nego vi učinite nešto kod vaših prijatelja da Srbija ne bude bombardovana. Svi su kršili ruke i govorili: „Vidite vi to s Amerikancima. Samo se Amerikanci pitaju.” Srećom, tada je došlo do sporazuma i bombardovanje je odloženo.
Šta je vlast preduzimala da ne dođe do bombardovanja? Kakva je bila ideja Slobodana Miloševića?
-Uradili smo sve što smo mogli. Počeli smo pregovore sa umerenim Albancima, s Ibrahimom Rugovom na čelu. Taj dijalog je išao teško i sporo, ali smo ga doživljavali kao jedino rešenje. Ali onda je Amerika odlučila da iz tog procesa isključi Rugovu. On je bio predstavnik umerenih i tada većinskih Albanca, koji nisu bili pristalice oružane pobune i terorističkog delovanja, a na njegovo mesto su Amerikanci instalirali Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija. Amerikancima smo nudili bazu „Bondstil”, uz saglasnost vlada Srbije i Jugoslavije za simboličnu nadoknadu od jednog dolara. Nudili smo im da nas prime u NATO, jer ako smo u NATO-u, ne mogu da nas bombarduju. Nudili smo im, takođe, da upravljaju rudnim bogatstvom, da im damo koncesije na energetske i rudne potencijale Kosova i Metohije, jer ako mi ne možemo da nađemo zajednički jezik sa Albancima, nek to bude neka engleska ili američka kompanija. Sve smo im nudili da ne bude rata, ali je rat moralo biti. Njima je taj rat bio potreban.
Kažete da ste nudili Amerikancima da Srbija uđe u NATO?
– Da i o tome postoji zvanični dopis. To je Milan Milutinović predložio Medlin Olbrajt. Na tom sastanku pred Rambuje, kada joj je Milutinović rekao da je Srbija spremna da uđe u NATO, ona se prvo onesvestila, nije verovala šta joj nudimo, a onda se vratila i rekla „ne, to nije opcija”. Bilo bi mnogo pametnije da su nas primili u NATO nego što su nas bombardovali.
Da li je tačno da je Milošević išao u Moskvu da od Jeljcina traži S-300?
– Priče vezane za S-300 su, da izvine čitaoci, priče za malu decu. S-300 nije cipela koju ćete kupiti u nekoj radnji. Da biste imali S-300, morate da imate tri ogromna voza koja će dovesti tu skalameriju, morate da imate nekoliko stotina visokoobučenih i specijalizovanih oficira. Mi nismo imali S-300, a čak i da smo ga imali, ne bismo ga upotrebili iz prostog razloga što bismo tako mogli da povećamo stepen gubitaka neprijateljske NATO avijacije na možda 50-60 aviona, ali i da doživimo njihovu surovu odmazdu. Oni su bili toliko moćniji i snažniji i ubilački raspoloženi da je bilo sasvim realno očekivati da se tepih bombi izruči nad Beogradom.
Šta je Milošević hteo s Kosovom? Imam utisak da je Kosovo i Metohija Miloševiću služila samo za izborne krađe. Na svakim izborima SPS bi ukrao oko 500.000 albanskih glasova.
– Pa ne znam, zaista. Ja taj deo ne poznajem dobro. Znam da su ga mnogo optuživali. Znam da je on to sa indignacijom odbacivao, ali posmatrano sa stanovišta nekih državnih interesa, Milošević je nasledio Kosovo kao nerešen problem. To je bio najvrući krompir koji je držao u ruci i jedna od njegovih prvih aktivnosti jeste bila da dezavuiše Ustav iz 1974. godine, koji je, faktički, dao državost Kosovu i Vojvodini i čini mi se da je to jedan od njegovih najvećih doprinosa, što je i Vojvodinu i KiM vratio u ustavni okvir Republike Srbije. Znam da su postojali ekstremno veliki problemi iz prostog razloga što su Albanci bojkotovali sve moguće institucije, a emitovali su sliku u svetu koja nije bila povoljna ni za Srbiju, ni za Jugoslavija. Mi smo imali i s druge strane činjenicu da je veliki broj Srba i Crnogoraca na KiM, zauzimao pozicije koje im objektivno nisu mogle pripadati, zato što Albanci nisu hteli da zauzimaju neke državne pozicije. Dovoljno je bilo da ste Srbin ili Crnogorac, pa da zauzmete neku dobru funkciju, pa da možete onda i da pokazujete i silu i netrpeljivost i nedovoljnu transparentnost u svom poslovanju. Sećam se da je jednom ljut, Slobodan Milošević rekao: “Teži su mi Srbi i Crnogorci sa KiM, nego Albanci”.
Kako su izgledali razgovori između Miloševića, Holbruka i Vas?
– Holbruk je bio diplomata s manirima šefa koncentracionog logora. On je američku diplomatiju shvatio kao sredstvo za ličnu promociju. Čak je i njegova žena jednom pitala: „Pa zašto, pobogu, ne date to tim Albancima kad su oni tamo množina?”. Na to je Sloba odgovorio: „Pa, kako? To je srce naše zemlje, kad biste samo znali koliko je tamo naših crkava i manastira.” To je u redu, rekla je, stavite vašu policiju i vojsku da čuva te manastire, a pustite to tamo Albancima. S Amerikancima ne možete da razgovarate o tome, da uđete u neke nijanse, finese. Mi možemo da postignemo sporazum sa Albancima kad razgovaramo jer oni znaju šta znači Kosovo i njima i nama. Ali sa Amerikancima ne možete.
Kako ocenjujete ulogu Viktora Černomirdina? Je l’ on bio američki čovek?
– U tom periodu, kada dolaze Viktor Černomirdin i Marti Ahtisari, mi imamo već eskalaciju bombardovanja i odlučujemo se da prihvatimo te pregovore i takozvani ultimatum koji nam je dat. Černomirdin je bio čovek koji je presudio, iako je najmanje pričao. Černomirdin dolazi kao lični izaslanik Borisa Jeljcina. Staje kompletno iza predloga Martija Ahtisarija, odnosno staje iza predloga NATO-a. Lako nam je bilo da odbijemo NATO, ali nismo mogli da odbijemo Černomirdina. Inače, ruski general Ivašov i dan-danas javno tvrdi da je Černomirdin bio izdajnik jer je potpuno prekršio instrukcije koje je dobio od Borisa Jeljcina. Instrukcija je bila da se založi za Saveznu Republiku Jugoslaviju, da se založi za trenutni prekid bombardovanja, a on se pridružio ultimatumu koji je bio iznesen pred Miloševića i koji je značio definitivno uništenje. Nama je bilo zaprećeno da će ubiti kompletan narod i sravniti celu državu.
Ko vam je zapretio i rekao da će Srbija biti sravnjena?
– To je Ahtisarijev stav bio, pa ga je onda Milošević pitao: „Izvinite, a kako ćete objasniti da ste ubili dva i po miliona ljudi samo u Beogradu?”. Čovek je odgovorio: „Znate li koliko ih je ubijeno u Vijetnamu?”. U to doba NATO gađa „Prvu iskru” u Bariču. Opasne hemikalije prete trovanjem čitavog grada. Ja sam predsednik Savezne vlade. Po zakonu moram da potpišem zakon o evakuaciji Beograda. A gde da evakuišem Beograd? Kako možete da pomislite da se ovaj grad može evakuisati. I zato ću ja do kraja svog života biti zahvalan Brentu Sadleru, dopisniku Si-En-Ena, koga smo imali na vezi i zamolili ga: „Idi, molim te, slikaj tamo i reci da se sprema evakuacija grada zato što se priprema trovanje”. Čovek je objavio TV prilog i nikada više nijedna bomba nije pala na „Prvu iskru”, ali odmah posle toga je Brent Sadler izgubio posao. Više nije dopisnik Si- En-Ena, ali je ostao naš prijatelj svih ovih godina.
Gde ste se sastajali sa Miloševićem za vreme bombardovanja? Koliko često?
Gotovo svakodnevno.
Gde je to bilo?
U Belom dvoru. Najčešće smo šetali. Imali smo dobar sistem uzbunjivanja i obaveštavanja, tako da smo uvek znali kakvo je nebo iznad nas. U vreme rata mi je bila pružena prilika da novinaru „Vašington posta“ dam intervju. I rekao je čovek: „Objaviću intervju s vama, bez ikakvih skraćivanja“. I bilo je to u Palati federacije, današnja Palata Srbija, koja je bila evakuisana kompletno. Samo sam ja koristio svoj kabinet sa mojim osobljem. Dok smo razgovarali, sekratarica mi je donela obaveštenje da naša služba javlja da šest aviona poleće iz Mađarske i da bi trebalo da se sklonimo. On me je pitao: „Šta to čitate?“ Ja kažem, nadam se da vam ne smeta, šest vaših aviona je krenulo i moguća smo meta. Čovek je skočio, zgrabio je papire. Krenuo je, a ja sam ostao da sedim u onom ogromnom kabinetu. On se okrenuo i rekao: „Izvinite, vi nećete da bežite?“ Ja sam rekao: „Bih rado, ali stvarno ne znam gde. Nemam gde. Ovo je sve skupa moja zemlja“. On je rekao: „Znate šta, objaviću ovaj intervju, mene je strah, ne smem ovde da ostanem, ali vam garantujem da će u tom intervjuu biti ta rečenica premijera, koji nema gde da beži.“ Intervju nije nikada objavljen zato što je te noći bila srušena kineska ambasada, ali bila mi je simpatična ta reakcija novinara.
Zašto ste smenili Vuka Draškovića krajem aprila? On je bio Vaš potpredsednik zadužen za spoljnu politiku?
Ja sam sa Vuukom odlično sarađivao, ali je bio dogovor da se Vuk, kao čovek koga je Zapad mnogo više prihvatao od mene, ili od Slobodana Miloševića, a koji je u toj fazi zaista bio patriotski opredeljen, pojavljuje na CNN-u. U nekoliko navrata je to dobro uradio. Međutim, sastavni deo dogovora je bio da se u tom periodu ne napadamo međusobno i onda na jednom prijemu, koji sam ja organizovao, Vuk počeo da priča protiv JUL-a. Ja sam ga zamolio da to ne radi i on mi je obećao da više neće kritikovati JUL. Otišao je sa tog prijema i posle toga me je pozvao Milošević i rekao je: „Upali, molim te, Studio B, da vidiš šta priča tvoj potpredsednik Vlade“. Ja upalim televizor i vidim da je Vuk zaista počeo te političke obračune. Ali tu epizodu saradnje sa Vukom Draškovićem, ne samo na tom nivou, nego posebno na tom nivou grada, za vreme NATO bombardovanja, ja držim veoma dragocenom.
Sada, sa ove distance, kad bi moglo da se vrati vreme, šta je trebalo da promenimo u politici prema Kosovu?
Godinama posle je Strob Talbot, tada visoki činovnik u Stejt departmentu, u svojoj knjizi „Kurs sudara“, sudara između NATO i Jugoslavije, napisao pravi razlog. On je rekao: „Nije bilo ponašanje Slobodana Miloševića prema Albancima pravi razlog sukoba sa NATO, nego činjenica da se Jugoslavija suprotstavlja opštim tendencijama koje su postojale“. Milošević i ja nismo dali da se izvrši pljačkaška privatizacija. Nije nam padalo na pamet da prodamo bankarski sistem. I on i ja smo, kao ekonomisti i ljudi koji su vodili računa o našim privredama u tim teškim okolnostima, smatrali da mi treba samostalno da donosimo odluke i da upravljamo ovom zemljom. Šta ste mogli da uradite? Da potpišete kapitulaciju? Amerika godinama na ovom prostoru vodi politiku kontrolisanog haosa. Ona hoće da izazove haos da bi onda njihovi ambasadori i izaslanici bili moćniji od bilo kog šefa države u lokalu.
[adsenseyu6][adsenseyu5]
