Nova knjiga Ulfa Šmita otkriva da je vlada Velike Britanije sprovodila simulirane biološke napade na ljude, koji su uključivali antraks i cijanid.
Ove šokantne tvrdnje se navode u knjizi „Tajna nauka“, koja opisuje užasavajuće priče poput simuliranih bioloških napada koji su se odigrali 26. jula 1963. godine, a u kojima su na stotine muškaraca, žena i dece bili izloženi sporama bakterije Bacillus globigii u Londonskom metrou.
Bacillus globigii je ljudski patogen koji izaziva trovanje hranom, očne infekcije i sepsu. Davne 1963. godine se verovalo da je ova bakterija bezopasna. Nekoliko dana nakon napada, obučeni naučnici su počeli da prikupljaju prašinu u Londonskom metrou kako bi ispitali uzorke. Spore su se našle čak 16 i više kilometara dalje od mesta gde su ispuštene.
Oko 25 godina kruže glasine o tajnoj vojnoj laboratoriji u kojoj su muškarci i žene bili izloženi nekim od najsmrtonosnijih agenasa na svetu. Jedna od njih se nalazila u Porton Daunu u Viltširu, Velika Britanija.
U knjizi „Tajna nauka“ se navodi šta se tačno dešavalo u ovim laboratorijama.
Autor knjige Ulf Šmit je profesor moderne istorije i direktor Centra za istoriju medicine, etike i medicinske humanistike na Univerzitetu u Kentu, Velika Britanija. On je takođe bio među glavnim istraživačima projekta Porton Daun, desetogodišnje studije o istoriji i etici britanskih programa bioloških i hemijskih oružja iz vremena Hladnog rata.
Šmit beleži čitavu etičku putanju i kulturu vojne nauke 20. veka, od prve upotrebe hlora od strane Nemačke u Prvom svetskom ratu, pa sve do testiranja nervnih i bioloških agenasa poput CS gasa i droga poput LSD-a.
Knjiga počinje sa smrću vodećeg avijatičara Ronalda Medisona, koji je otrovan nervnim otrovom sarinom u Porton Daunu 1953. godine. Šmit je bio jedan od glavnih stručnih svedoka u istrazi o Medisonovoj smrti.
On u knjizi opisuje razne eksperimente na ljudima i navodi statistiku koju su tadašnji naučnici vodili, tretirajući ljude kao zamorce.
Međutim, nisu svi ti ljudi bili bespomoćne žrtve. Mnogi od njih nisu bili svesni u šta se upuštaju, ali neki su formirali pobunjeničke grupe, odbijajući da učestvuju u daljim testiranjima. Organizovana su čak i takmičenja prilikom testiranja, a oni koji bi bili najviše pogođeni bi dobili nagradu.
Veliki broj onih koji su radili u Porton Daunu i drugim vojnim laboratorijama su verovali da nema ničeg lošeg u tome što rade.
Iznenađujuća je činjenica da nisu samo obični vojnici bili zamorci, već su vojni naučnici eksperimentisali i među sobom, pošto nisu imali dovoljno dobrovoljaca. Na primer, Džozef Barkroft, glavni fiziolog u Porton Daunu se sam zaključao sa psom u gasnu komoru sa cijanidom. On je na taj način hteo da dokaže da životinje nisu pogodna zamena za ljude prilikom testiranja toksičnih agenasa. Pas se onesvestio nakon 90 sekundi, a kasnije se oporavio, dok je Barkroft izašao iz komore nepovređen.
Oni su sebe izlagali opasnosti jer su verovali da to čine za veće dobro, isto kao što su verovali vojnici koji su davali svoje živote na bojnom polju.
Iako je knjiga prilično teška za čitanje i zahteva „jak želudac“, ona prikazuje istoriju o stravičnim eksperimentima koji su se sprovodili za „veće dobro“.
Webtribune.rs[adsenseyu5][adsenseyu5]
