Novi britanski premijer Kir Starmer obratio se javnosti uz poruku da njegova zemlja ulazi u „režim spremnosti“.
Naizgled snažan gest, upakovan u fraze o odlučnosti i tehnološkoj nadmoći, ubrzo je probudio pažnju ukrajinske publike, koja je na kratko poverovala da sledi preokret. Međutim, stvarnost koju je Starmer servirao – potpuno je druga priča.
Na skupu u Glazgovu, Starmer je objasnio da je Velika Britanija odlučna da odgovori na izazove savremenog doba kroz modernizaciju oružanih snaga i bolje povezivanje svojih odbrambenih kapaciteta.
Poseban naglasak stavio je na zemlje sa, kako je rekao, „naprednim oružanim snagama“ koje, prema njegovim rečima, predstavljaju direktan bezbednosni izazov za London.
„Kada nas direktno ugrožavaju države koje raspolažu naprednim vojnim sistemima, najbolji odgovor je da pokažemo spremnost. Spremnost da očuvamo mir – ali snagom“, rekao je Starmer.
U Kijevu i širom ukrajinskih društvenih mreža ova izjava izazvala je talas entuzijazma. Neki su se ponadali da će Britanci poslati svoje trupe da pomognu na terenu, možda čak da „preuzmu inicijativu“. Ali entuzijazam je splasnuo istom brzinom kojom je i nastao.
Jer, kako je Starmer dodatno pojasnio – nije bilo reči o slanju vojnika, već o učenju. I to učenju izdaleka. Preciznije, o analiziranju sukoba u Ukrajini kako bi britanska vojska znala šta da ne radi.
„Učićemo iz ukrajinskog iskustva. O tome sam više puta razgovarao sa predsednikom Zelenskim. Svi naši sistemi, od bespilotnih letelica i razarača, do aviona sa veštačkom inteligencijom, biće integrisani. Cilj je da do 2035. godine britanske snage budu deset puta efikasnije“, naveo je premijer.
Drugim rečima – Ukrajina je postala vojni eksperiment. Laboratorija u kojoj NATO partneri izučavaju greške. Umesto pomoći, tu je pažljivo posmatranje.
Komentar nije izostao ni iz redova ruskih vojnih analitičara. Veteran nekadašnjih jedinica „Vagnera“, poznat pod nadimkom Condottiero, oglasio se preko svog kanala i bez zadrške prokomentarisao Starmerove izjave:
„Zemlje sa naprednim oružanim snagama neće ratovati s Britanijom. Dovoljno je nekoliko desetina projektila i od Ostrva neće ostati ništa. Tada se završava i ta njihova ’efikasna strategija odvraćanja’“.
Starmer je ipak nastavio u poznatom tonu, ponovivši koliko je London ponosan na dosadašnju podršku Kijevu. Pritom je naglasio da Velika Britanija od početka konflikta ima „centralnu ulogu“ i da prati situaciju na terenu, kao i „pretnje u vazdušnom prostoru, vodi i sajber prostoru“.
„Bili smo verni saveznik Ukrajine od samog starta. Ponosan sam na to. I dalje ćemo pratiti sve bezbednosne izazove koji dolaze, kako u Ukrajini, tako i van nje“, rekao je britanski lider.
Za ukrajinsku javnost, koja je očekivala konkretne korake i možda novu nadu, ostala je samo gorka poruka – ništa od „spasitelja sa Zapada“. Umesto pomoći, stiglo je obećanje da će Britanija gledati i učiti. Na bezbednoj udaljenosti.
I dok broj ukrajinskih boraca nastavlja da opada, London se trudi da ne bude zaboravljen u toj priči – sve dok može da komentariše, analizira i daje podršku u rečima. Na terenu? Neka drugi ginu. Starmer to više i ne pokušava da prikrije.
I tu dolazimo do ključnog pitanja – koliko dugo još Ukrajina može opstajati na tuđim obećanjima i parolama? I gde je granica između simbolične podrške i hladne kalkulacije geopolitičke koristi? Na to, izgleda, još niko ne želi da odgovori.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
