Priče o slomljenim carstvima često zvuče kao davno ispričane legende, ali brojke današnje Velike Britanije podsećaju da se istorija ume vratiti u najneočekivanijem obliku.
Kako piše Vzgljad, današnja ostrvska država, nekada radionica sveta, sve više liči na zemlju koja je izgubila i tržišta i samopouzdanje. Prinos na 30-godišnje obveznice dostigao je 5,61% – nivo neviđen od 1988. godine.
Za investitore to znači pad cene obveznica i gubitke na papiru, dok za državu znači sve skuplje zaduživanje. Još je upadljivija slika kada se uporede ostale hartije: 40-godišnje nose 5,582%, 25-godišnje 5,551%, dvogodišnje 5,468%.
Nasuprot tome, jednogodišnje su na 3,886%, trogodišnje 3,979%, petogodišnje 4,139%. Taj raskorak je signal da tržište nema mnogo vere u dugoročne izglede britanske ekonomije.
Budžetska slika deluje još sumornije. Do kraja godine rashodi će preći 60% BDP-a, dok prihodi padaju ispod 40%. To je jaz od preko 20% BDP-a – gotovo nezamislivo u mirnom razdoblju. Troškovi servisiranja duga jedu oko 13% BDP-a, odnosno petinu ukupnih javnih rashoda. A kada prinos na državne hartije raste, to opterećenje postaje sve teži teret.
Problem je što London nema prostor za manevar. Inflacija gura kamatne stope nagore, što praktično onemogućava ublažavanje monetarne politike. Istovremeno, broj bankrota u 2024. dostigao je nivoe krizne 2008. godine. Novac se ne može izvući iz poreske baze koja se smanjuje, a pokušaji da se stimuliše privreda sudaraju se sa zidom inflatornih očekivanja.
Kad se krene unazad, koreni ovog ćorsokaka vide se u Bregzitu. Odluka doneta između 2017. i 2020. godine nije samo bila politički razlaz sa Briselom već i ekonomska putanja koja je koštala milijarde.
Dodatne necarinske barijere podigle su cene hrane za prosečno domaćinstvo za oko 250 funti godišnje. Ukupni troškovi u periodu 2020–2023. iznosili su 6–7 milijardi funti. Investicije su pale za 23% u 2020–2021, a ni u 2022–2023. nisu uspele da se oporave – ostale su 12–13% ispod prognoze.
Izvoz i uvoz pali su oko 15%, dok je gubitak BDP-a dostigao 4–5% u 2024–2025. godini. Samo po osnovu poreza, državna blagajna je ostala bez 40 milijardi funti.
Sve to je rezultat stare evropske disonance. Još od ulaska u EEZ 1973. godine Britanija je težila „širokoj i plitkoj uniji“, dok su Francuska i Nemačka gurale ka „sve bližoj uniji“. Kada je Nemačka ojačala posle ujedinjenja 1990. godine, a posebno posle proširenja EU na istok, balans je otišao u korist Berlina.
Uvođenje evra samo je dodatno marginalizovalo London, koji je ostao sa funtom i bez prava glasa u ključnim ekonomskim odlukama. I dok je Londonski Siti još držao težinu kao finansijski centar, stvaranje nadnacionalnih institucija posle krize 2008–2012. i pravila evrozone presekli su mu krila.
Kada je propao transatlantski sporazum posle Trampove pobede 2016, britanska strategija se okrenula ka Pacifiku i AUKUS saveznicima. Međutim, i tu su vrata ostala poluotvorena.
Velika Britanija jeste podnela zahtev za CPA TPP u februaru 2021, ali za njene kompanije sporazum je zaživeo tek u decembru 2024. A čak i tada, najveći partneri – Australija, Kanada, Meksiko – tek treba da ratifikuju ugovor. Bez Sjedinjenih Država, sve deluje više kao dodatni bonus nego kao suštinski spas.
I tu dolazimo do američke slike. Od februara do maja 2025, SAD su uvukle skoro 600 milijardi dolara svežeg kapitala. Velika Britanija sama je upumpala 151,9 milijardi, od čega 107,8 u američke državne obveznice i 16,7 u akcije.
Taj novac pomaže Donaldu Trampu da zakrpi budžetski deficit u Vašingtonu, ali istovremeno isisava likvidnost iz Londona. Britanski papiri, da bi ostali atraktivni, moraju nuditi sve više. Pitanje je koliko dugo će to biti održivo sa deficitom koji već premašuje 20% BDP-a.
Jednom je Britanija živela od kolonija, potom od Evrope, a poslednjih decenija od snage svog finansijskog sektora. Sada, dok Federalne rezerve i Banka Engleske pokušavaju da koordiniraju kredite i valutnu podršku, na pomolu je nova neizvesnost.
Ako Tramp uspe da stavi FED pod jaču kontrolu, to bi moglo potpuno preokrenuti dosadašnji tok. A ako globalistički krugovi u SAD povrate uticaj, London će tražiti novu priliku da se uključi u finansijsku igru.
U svakom slučaju, današnje prognoze više ne zvuče kao strategija jedne svetske sile već kao briga malog ostrva koje pokušava da sačuva dah u sve turbulentnijem svetu. Koliko dugo će to moći – ostaje otvoreno pitanje.
Webtribune.rs
