Priča iz Sanskog Mosta deluje kao scenario za neki srceparajući film, ali je stvarna, do poslednje rečenice. Huso Trožić, stariji čovek sa blagim pogledom i teškom životnom pričom, rešio je da sve što je godinama stekao – kuću, zemlju, auto, pa čak i novac u banci – pokloni svom podstanaru.
Ni testament, ni naslednici, ni komplikacije. Jednostavno: sve je sada u rukama porodice koja je godinama živela pod njegovim krovom i kojoj veruje kao rođenima.
Kaže Huso, taj plac je još njegova majka kupila posle Drugog svetskog rata. Otac, kog nikad nije ni video jer je ubijen 1945. dok mu je majka još bila trudna, ostavio je iza sebe četiri sina i ženu bez igde ičega.
U tom siromaštvu, majka ih je podigla. Samo je Huso uspeo da se nekako iškoluje – završio nekoliko zanata, postao trgovac, mesar… Ali, kako kaže, u vreme kada nisi bio član Saveza komunista, posao si mogao da sanjaš. Zato je spakovao kofere i – put pod noge.
Prva destinacija – Minhen, 1968. godine. Radio je tamo do 1974, zajedno sa mladom suprugom, pa se onda vratio u Bosnu, izgradio veliku kuću i pokušao da započne novi život. Ali sudbina se ponovo poigrala s njim – 1980. izgubio je dete. Taj bol, kaže, nikada nije prošao.
Nakon rata u Bosni, preko Hrvatske se preselio u Englesku, gde već 33 godine živi i radi, ima i britansko državljanstvo. Ali Bosna je i dalje dom – često se vraća. I u toj kući, koju je gradio s ljubavlju i mukom, od 2012. živi podstanar sa suprugom i troje dece. Najmlađi među njima zove se Adnan – po Husinom pokojnom sinu.
I tu priča dobija svoju najdublju dimenziju. Kada su mu podstanari, bez oklevanja, pristali da svom sinu daju ime Adnan, Husino srce je presudilo. „Bez dece smo, a oni su me prihvatili kao svog. Poštuju me, vole me… Šta će mi sve to kad umrem?“ – priča Huso. Zbog toga je odlučio da prepiše sve – kuću procenjenu na 500.000 maraka (oko 250.000 evra), voćnjak, auto, zemljište i novac koji ostane u banci – porodici svog podstanara.
I sve je to dokumentovano, overeno, dogovoreno. Za života, Huso ostaje kao korisnik – ali vlasništvo je već sada preneto na buduće naslednike – decu njegovog „unuka“.
Husina kuća, kako sam kaže, ne može se obići za sat vremena. Ogromno dvorište, prostrani voćnjak pun jabuka i krušaka, pomoćne prostorije, radionica uredna kao apoteka, složena drva za celu zimu… Unutra – čak i mini-prenoćište sa šest soba, kuhinjom i kupatilom, koje je Huso zamislio kao mali porodični biznis za decu. Da imaju. Da ne počinju od nule.
A ispred kuće – mercedes. I on je sada deo nasledstva. „Ne mogu ga poneti sa sobom kad umrem“, kaže Huso uz blag osmeh, dok otvara garažu punu još nekoliko auta.
U tom trenutku dolazi i podstanar, čovek koji nije mogao da veruje šta ga je snašlo. „Kao da sam dobio na lutriji“, kratko kaže, dok pokušava da pronađe reči. Jedina briga u tom savršenstvu jeste zdravlje njegove supruge, koja već osam godina ide na terapije u Sarajevo. Bolest je otkrivena kada je nosila malog Adnana. Sudbina ume da piše romane koje nijedan pisac ne bi osmislio.
Husina priča je i mnogo više od jednog humanog gesta. Ona je preslikana slika Balkana – prostora gde su ratovi, migracije, gubici i nada deo svakodnevice.
Od detinjstva u bedi i bez oca, preko Nemačke i Engleske, do povratka u rodni kraj, Huso je prošao sve što jedan čovek sa Balkana može da doživi. Ipak, nije ogorčen. Niti sebičan. U svetu u kojem se naslednici često sude i za šerpu, Huso je bez pompe dao sve onome koga je izabrao srcem, a ne krvlju.
Ovakvi postupci često izazovu i sumnje: „A gde su mu rođaci? Ko mu garantuje da ga neće isterati jednog dana?“ Ipak, Huso kaže da se sve potpisalo i overilo kako treba – bez greške. Ovaj gest može poslužiti kao šamar društvu u kojem se ljudi svađaju oko nasledstva, a stariji često ostaju sami, zaboravljeni i napušteni.
Ovaj čin bi mogao da pokrene širu debatu o imovini, nasledstvu i međuljudskim odnosima u starosti. U društvima kakva su Bosna, Srbija, Hrvatska – stariji često nemaju kome da ostave ništa, jer su deca otišla, otuđila se, ili ih – jednostavno – nema.
U tom kontekstu, Huso je simbol nečeg mnogo dubljeg: simbol poverenja u čovečnost. Možda ni ne zna, ali svojim potezom pokazuje kako izgleda prenošenje vrednosti, a ne samo kvadrata i novca.
I dok mali Adnan trči po dvorištu, a Huso ga gleda kao unuka kojeg nikad nije imao, jasno je jedno – ova kuća u Sanskom Mostu nije samo kuća. Ona je jedno srce koje je pronašlo mir.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
