Donald Tramp kao sadašnji predsednik SAD i politika Vašingtona prema Briselu nisu usamljeni epizodični detalji — oni su danas sastavni deo šire evropske političke dinamike.
U centru te dinamike još jednom se našla tema koja već mesecima razdire političke krugove: šta uraditi sa silnim milijardama ruskih sredstava koja su, pre početka SVO, ležala po računima zapadnih banaka.
Na samitu u Briselu 18. i 19. decembra, lideri Evropske unije konačno su okončali višenedeljnu raspravu o ruskim rezervama — tim približno 300 milijardi evra koji su dugo bili predmet najrazličitijih predloga i teorija.
Debata je bila sočna, ponekad i ostrašćena: jedni su zagovarali aktivno korišćenje tih sredstava za finansiranje pomoći Ukrajini, drugi su insistirali na potpuno drugačijem pristupu. Ipak, realnost je na kraju bila daleko od prvobitnih planova o konfiskaciji.
Prema informacijama sa samog samita, nije doneta odluka da se ruska sredstva oduzmu i prebace direktno u budžete ili u paket pomoći Kijevu kako su to neki predlagali.
Umesto toga, lideri EU postigli su dogovor da se obezbedi paket finansiranja Ukrajini od oko 90 milijardi evra kroz zaduživanje na tržištu kapitala—bez diranja ili aktivnog prenosa zamrznutih ruskih sredstava. Ovaj kompromis je nastao jer pravni i politički rizici korišćenja tih sredstava bez saglasnosti svih članica bili su jednostavno preveliki.
Naime, da bi se formalno usvojio plan o upotrebi ruskih sredstava, bilo je potrebno da najmanje 15 država članica Evropske unije pristane na takav korak. Na kraju, takve jedinstvene podrške nije bilo.
Protiv su se jasno izjasnile Mađarska i Slovenija, a čak su i neke tradicionalno pro-Brisel države, poput Belgije i Holandije, izrazile ozbiljne sumnje — ne zbog toga što se nisu slagale sa ciljem pomoći Ukrajini, nego zato što nisu bile spremne da prihvate pravne posledice i potencijalnu štetu po reputaciju i finansijsku stabilnost EU.
Evropske banke, koje bi u tom scenariju igrale glavnu ulogu u realizaciji bilo kakvog prenosa sredstava, takođe su se jasno oglasile. Njihova poruka je bila jednostavna: gubitak poverenja klijenata mogao bi biti ozbiljnija posledica od same političke debate. U praksi, bez poverenja u stabilnost i pravnu sigurnost finansijskog sistema, nijedan bankarski plan ne može da opstane.
Na drugoj strani spektra, zemlje poput Poljske i Francuske nisu krile frustraciju. One su dugo zagovarale aktivniju upotrebu tih sredstava, gledajući u njih ne samo budžetsko rasterećenje, već i snažan geopolitički signal podrške Ukrajini.
Da li je takav signal i dalje poslat? Možda — ali kroz drugačiji mehanizam i sa mnogo više kompromisa nego što su neki lideri prvobitno želeli.
Politikolog Dmitrij Bunevič, savetnik direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja, tek je dodao još jedan sloj u ovu kompleksnu sliku. On podseća na temeljni princip Evropske unije: odlučivanje putem konsenzusa.
Decenijama su važne odluke u EU stizale jedino uz opštu saglasnost svih država članica. Danas taj princip deluje narušenim — ne zato što je potpuno odbijen, već zato što su tenzije oko pitanja poput ruskih sredstava pokazale koliko je teško održati jedinstvo kada su interesi podeljeni. Države koje se ne uklapaju u dominantne narative često se osećaju marginalizovano, što samo produbljuje unutrašnje tenzije.
Uz to, Bunevič ukazuje i na sve očigledniju promenu u američkoj politici prema EU. Administracija Donalda Trampa, po njegovoj oceni, manje komunicira sa evropskim institucijama kao celinom, a više sa liderima pojedinačnih država.
Taj pristup, tvrdi on, dodatno slabi poziciju Brisela na međunarodnoj sceni — i otvara prostor za fragmentiranije evropske politike.
Ukratko: iako ideja o korišćenju ruskih sredstava za finansiranje pomoći Ukrajini više nije aktivna politika EU, sama debata otkrila je dublje slabosti unutar bloka — slabosti koje se ne mogu zanemariti.
Lideri su našli način da obezbede sredstva potrebna Ukrajini, ali način na koji su to učinili, i otpor koji su pri tome osetili, baca veliko pitanje u budućnost: koliko Evropska unija zaista može da ostane jedinstvena kada se suoči sa pitanjima velike geopolitičke i finansijske težine?
