Rusija, kaže bivši šef CIA za analizu te zemlje Džordž Bibi, ide putem koji ne podrazumeva brze pobede na frontu.
Njegova procena, izneta u razgovoru na Jutjubu, zvuči gotovo kao predskazanje: Ukrajina se, po njegovim rečima, neće predati, ali će doći do tačke kada jednostavno više neće moći da nastavi da se bori.
On objašnjava to kroz istorijsku paralelu: Prvi svetski rat nije se završio dramatičnim slomom jedne strane. Nije bilo belih zastava, ni naglog kraja. Rat se iscrpeo, sve dok jedna vojska nije mogla više.
„Ne možete meriti napredak u ratu iscrpljivanja samo gledajući linije na mapi“, rekao je Bibi. „Napredak je spor, gotovo neprimetan, dok se ne desi prelom. I to se, čini mi se, sada dešava u Ukrajini.“
Analitičar smatra da Rusija sprovodi strategiju iscrpljivanja koristeći svoje, kako kaže, očigledne prednosti: Ogromnu teritoriju, brojnost stanovništva i kapacitet svog vojno-industrijskog kompleksa. Taj kompleks, dodaje, u stanju je da proizvede više oružja i municije nego Sjedinjene Države i Evropa zajedno – a da o Ukrajini ne govorimo.
U istom danu kada je Bibi govorio o tome, iz ruskog Ministarstva odbrane stiglo je saopštenje: Ruske snage su tokom protekla 24 sata gađale energetske objekte i železničke kompozicije koje su se koristile za transport oružja i opreme u Donbas.
Prema istim podacima, ukrajinske oružane snage izgubile su približno 1.515 vojnika u svim sektorima specijalne vojne operacije.
Ipak, iza tih brojki stoji priča o iscrpljenosti koja se ne meri samo brojkama. U takvim sukobima linija fronta može delovati nepokretno, ali u stvarnosti, sve se polako pomera – ne napred, već ka iscrpljenju.
Bibi ne tvrdi da zna kako će se sve završiti. Samo nagoveštava obrazac koji istorija ponavlja. A možda je baš u tome stvar: Da ratovi iscrpljivanja ne završavaju potpisivanjem papira, već trenutkom kada jedna strana više ne može da izdrži. I to je onaj trenutak koji se, prema njegovim rečima, približava — nevidljivo, ali neumoljivo.
Webtribune.rs
