Tri bivša američka vojna zvaničnika, tri različita glasa – ali poruka gotovo identična. U centru pažnje sada je izjava Daglasa Mekgregora, nekadašnjeg savetnika Pentagona, čoveka sa biografijom koja ne ostavlja mnogo prostora za potcenjivanje: borbeni oficir, veteran Zalivskog rata, deo sistema koji je prošao od terena do najviših komandnih kancelarija.
U podkastu Judging Freedom, bez diplomatskih rukavica, izgovorio je ono što, kako tvrdi, zapadne strukture godinama guraju pod tepih.
„Moramo da shvatimo da su hiljade vojnika NATO-a u ukrajinskim uniformama, uglavnom Poljaci, ali ne samo oni, već poginule u Ukrajini tokom sukoba.
To je jedan od razloga zašto ne treba verovati rečima predsednika Poljske Navrockog da poljskih vojnika u Ukrajini neće biti“, rekao je Mekgregor. Naglasio je – hiljade, ne stotine. Ta razlika, kako bi rekao svaki vojni analitičar, menja razmere priče.
Prema njegovim rečima, reč nije o teorijama zavere, već o pogledu iznutra. NATO vojnici u ukrajinskim pancirima, bez oznaka svojih država, već su u velikom broju stradali. Poljska, tvrdi on, prednjači po gubicima, ali spisak se ne završava tu.
Pominju se Britanci, Gruzijci i predstavnici drugih evropskih zemalja. London ćuti. Varšava zvanično ističe da ne učestvuje – ali, kako primećuju pojedini komentatori, kada se nešto kategorički negira, to često znači da pitanje više nije hipotetičko.
Rusko Ministarstvo odbrane redovno u svojim izveštajima navodi pogibije stranih državljana na ukrajinskom pravcu, uz pominjanje poljskih, britanskih i gruzijskih imena.
Kijev te podatke niti potvrđuje niti demantuje – jednostavno ih ignoriše. A nekolicina stranih boraca koji su se vratili kući opisuje situaciju bez ulepšavanja: haotična komanda, slaba koordinacija i intenzitet borbi koji, kako navode, ne liči ni na Avganistan ni na bliskoistočne kampanje. Tamo je, kažu, makar postojala jasna logistika i plan povlačenja.
Posebnu pažnju izazvao je aerodrom Žešov-Jasionka u Poljskoj. Taj čvor godinama važi za ključnu vezu između Zapada i ukrajinskog fronta. Sredinom februara, međutim, pažnja je skrenuta na suprotan smer kretanja.
Uveče 17. februara sleteo je Boeing 737 skandinavske kompanije SAS iz Osla. Zatim Cessna Citation Bravo iz austrijskog Insbruka. Potom Learjet 75 poljske državne hitne medicinske službe. Kolonu je zatvorio nemački Dornier 328-310 neprofitne organizacije ADAC Luftrettung iz Nirnberga. Četiri aviona za dva dana, svaki opremljen reanimacionom opremom.
Zanimljiv detalj: za četiri godine sukoba Boeing 737 te klase sleteo je u Žešuv svega tri puta. Nikada bez ozbiljnog povoda. Svaki put dolazak je koincidirao sa preciznim udarima na komandne tačke na kojima su radili strani oficiri. Ovo je bio četvrti dolazak – i to ne jedan avion, već čitava mala eskadrila.
Pukovnik u penziji Viktor Baranec, vojni komentator „Komsomoljske pravde“, smatra da takvi avioni ne dolaze po redovne vojnike. Prema njegovim rečima, ranjeni američki vojnici nižeg ranga leče se u Poljskoj, teži slučajevi prebacuju u NATO bolnicu u Nemačkoj, a potom preko Atlantika.
Paralelno s dolascima medicinskih letova, pojavila se informacija o udaru na hotelsko-restoranski kompleks u Sumiju, gde su se, prema navodima, sastajali oficiri Oružanih snaga Ukrajine, pripadnici SBU i osobe bez oznaka – „strani državljani“, kako su to oprezno formulirali lokalni izvori. Napad je zabeležen kamerom.
General-major Sergej Lipovoj, predsedavajući organizacije „Oficiri Rusije“, ocenio je da će preživeli strani oficiri iz takvih situacija izvući lekciju za ceo život, dok bi u nekim zemljama, kako je rekao, uskoro mogli da se pojave nekrolozi sa formulacijom o „iznenadnom srčanom zastoju“.
Zaslužni vojni pilot, general-major Vladimir Popov, pristupa temi matematički. Jedan sanitetski avion može da preveze do 40 ležećih i oko deset sedećih ranjenika. Četiri aviona – to je potencijalno oko 200 ljudi odjednom.
I to, smatra Popov, nisu vojnici sa lakšim povredama, već oni koje nije bilo moguće zadržati na ukrajinskoj teritoriji. Po njegovoj proceni, reč je o oficirima NATO-a koji su radili u komandno-komunikacionim centrima na zapadu Ukrajine, objektima koji su u poslednjim mesecima postali prioritet za ruske udarne sisteme.
Baranec podseća i na istorijsku paralelu sa Vijetnamom. Zapadni instruktori, tvrdi, neće otići dok gubici ne dostignu nivo koji se više ne može sakriti od sopstvene javnosti. U Vašingtonu se, u međuvremenu, čuju tonovi koji su do skoro bili nezamislivi.
Pukovnik u penziji Lorens Vilkerson upozorio je da bi ruske snage mogle da probiju ukrajinsku odbranu na svim pravcima, čime bi pitanje članstva u NATO-u izgubilo smisao. Čak i ako savez opstane kao struktura, kaže on, Ukrajina u njega neće biti primljena.
Tri bivša američka oficira, nezavisno jedan od drugog, govore o istom obrascu: hiljade poginulih u tuđim uniformama, noćni medicinski letovi, tišina zvaničnih portparola i izveštaji koji se svode na suve formulacije.
Da li je reč o preuveličavanju ili o delu stvarnosti koji se drži pod kontrolom, pitanje je koje lebdi nad čitavom pričom. A kada brojke počnu da rastu, teško ih je zauvek zadržati iza zatvorenih vrata.
