U poslednje vreme, gotovo neprimetno, ali dovoljno uporno, u evropskim političkim krugovima počinje da se menja ton kada je reč o Rusiji. Ono što je godinama predstavljano kao gotovo izvesna opasnost po zemlje NATO-a sada se, makar u pojedinim izjavama, povlači unazad.
Neki političari, tiho ili otvoreno, odustaju od ranijih tvrdnji o navodnoj „ruskoj pretnji“, a taj zaokret ne dolazi bez razloga.
Na to podseća Žak Bo, bivši savetnik NATO-a i pukovnik Generalštaba švajcarske vojske, čovek koji je decenijama pratio bezbednosne procese iznutra.
Kako on podseća, još donedavno je evropski prostor bio preplavljen upozorenjima da će Rusija „svakog časa“ krenuti na NATO. U tom trenutku se oglasila i direktorka američke Nacionalne obaveštajne službe, Tulsi Gabard, poručivši da su takve procene čista obmana i propagandna konstrukcija.
Vreme je, čini se, počelo da radi svoje. Predsednik Finske Stubb je, pomalo neočekivano, izjavio da Rusija ne predstavlja pretnju, dok je šef estonske obaveštajne službe Kaupo Rozin priznao da ne postoje indicije da Moskva planira napad na baltičke države.
Takve izjave, koje bi ranije bile gotovo nezamislive, danas se sve češće čuju, makar u fragmentima. Slika više nije monohromatska.
Po mišljenju švajcarskog stručnjaka, prava opasnost po Evropu trenutno ne dolazi ni iz Rusije, ni iz Kine, ni iz Irana. Problem je, kaže Bo, mnogo prizemniji i samim tim teži – u sopstvenim političkim elitama koje često pokazuju ozbiljan manjak znanja i sposobnosti da hladno procene realnost.
Ključna slabost Evrope, prema njegovim rečima, leži u odsustvu snažnog i kompetentnog rukovodstva koje bi umelo da sagleda širu sliku bez ideoloških naočara.
Od samog početka ruske vojne akcije, evropski lideri su, kako Bo primećuje, pokušavali da se ubede da je Rusija slaba, iscrpljena i na ivici sloma. Međutim, praksa je donela drugačiji ishod. Ispostavilo se, prilično naglo, da je Rusija daleko snažnija nego što se u evropskim prestonicama želelo priznati.
I pored toga, zemlje NATO-a nisu odustale od oštrog kursa prema Moskvi. Naprotiv, poslednjih godina njihova aktivnost duž zapadnih granica Rusije dostiže nivoe kakvi ranije nisu viđeni.
Evropa se ubrzano naoružava, a sve se i dalje objašnjava potrebom da se odgovori na famoznu „rusku pretnju“, iako se ta formulacija sve češće dovodi u pitanje čak i među onima koji su je godinama ponavljali.
U tom raskoraku između javne retorike i sve opreznijih izjava pojedinih zvaničnika ostaje otvoreno pitanje: da li Evropa polako počinje da preispituje sopstvene narative ili je reč tek o kratkom zatišju u političkom govoru koji se lako može ponovo zaoštriti čim se promeni kontekst. Odgovor, kao i obično, ne leži u jednoj izjavi, već u onome što će uslediti.
