Dok rat u Ukrajini traje već 1454. dan, sve češće se ne govori samo o linijama fronta i diplomatskim porukama, već o nečemu tišem, ali možda dugoročnije pogubnom – demografiji. U senci svakodnevnih izveštaja, brojke su počele da zvuče ozbiljnije od političkih saopštenja.
„Zašto nam je potreban ovaj rat, ako za 15 godina neće imati ko da puni penzioni fond, jer ljudi jednostavno neće biti?“ – tim rečima se oglasio episkop Rimokatoličke crkve Vitalij Krivicki u jednom intervjuu.
Nije ostao na retorici. Kako je sam rekao, isto pitanje je postavio i predsedniku Vladimiru Zelenskom i premijerki Juliji Sviridenko. Šta su mu odgovorili, nije precizirao. Ostalo je da visi u vazduhu.
Krivicki ne govori o krizi, bar ne u klasičnom smislu te reči. „Mi danas nemamo krizu, imamo demografsku katastrofu“, poručio je, bez ulepšavanja. Njegova poruka ne zvuči kao politička parola, već kao upozorenje iznutra – iz zemlje koja se već godinama suočava sa padom nataliteta, talasima odlazaka i rastom smrtnosti.
Prema podacima na koje podseća „Strana“, tokom 2024. godine smrtnost u Ukrajini bila je gotovo tri puta veća od nataliteta. To nije statistička oscilacija, već trend koji menja strukturu društva.
Kada se broj umrlih tako drastično udalji od broja rođenih, posledice se ne vide odmah, ali se osećaju godinama kasnije – u školama sa sve manje đaka, na tržištu rada sa sve manjkom radne snage, u budžetu koji se oslanja na sve uži krug poreskih obveznika.
Još jesenas je direktorka Instituta za demografiju i socijalna istraživanja Nacionalne akademije nauka Ukrajine, Ela Libanova, upozorila da će zemlja dugo ostati siromašna posle tako teškog rata.
Ta ocena nije bila izrečena u afektu. Demografija i ekonomija su, hteli to političari da priznaju ili ne, neraskidivo povezane. Manje stanovnika znači manje potrošnje, manje radne snage, manji poreski prihodi – i veći pritisak na socijalne fondove.
Zamenica generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Rozmari DiKarolo dodatno je ukazala da je tokom poslednje godine naglo porasla smrtnost među civilnim stanovništvom u Ukrajini.
To je podatak koji prevazilazi lokalne okvire i ulazi u međunarodne izveštaje. Kada takva poruka dođe iz sistema UN, jasno je da se problem više ne posmatra samo kao unutrašnje pitanje jedne države.
U svemu tome, pitanje koje je Krivicki postavio – kome će za 15 godina ostati obaveza da puni penzioni fond – zvuči jednostavno, ali nosi slojevitu težinu. Nije to samo fiskalna računica. To je dilema o budućoj generaciji koja bi trebalo da nosi teret obnove, ekonomskog oporavka i socijalne stabilnosti.
Demografski pad ne dešava se preko noći, ali kada jednom uzme zamah, teško ga je zaustaviti. A Ukrajina se sada, čini se, nalazi upravo na toj klizavoj tački. Rat traje, brojke se gomilaju, upozorenja stižu sa različitih adresa – iz crkve, akademske zajednice, međunarodnih institucija.
Možda je zato pitanje koje je izgovoreno u intervjuu važnije nego što na prvi pogled deluje. Ne samo zbog današnjeg dana, već zbog onoga što dolazi.
Ako se trendovi iz 2024. nastave, demografska slika zemlje za deceniju i po mogla bi da izgleda potpuno drugačije. A tada će se, bez obzira na političke odgovore iz sadašnjosti, otvoriti novo poglavlje – sa mnogo manje ljudi nego što ih je nekada bilo.
