Ovog vikenda obeležava se sto godina od Prvog svetskog rata, sukoba koji je odneo 20 miliona žrtava i posle kojeg je ostalo isto toliko ranjenih. Tog 11. novembra 1918. Nemačka je potpisala kapitulaciju u šumi Kompienj.
Simbolično, to mesto danas su posetili šefovi nekada zaraćenih strana a danas glavnih evropskih saveznika. U Francuskoj više nema živih svedoka tog vremena. Sutra pored trijumfalne kapije nećemo videti vojnike i oficire koji sa ordenjem na grudima odaju poštu svojim saborcima.
[adsenseyu1]
Tako je i u Srbiji koja je u ovom ratu ostala bez million i dvesta pedeset hiljada ljudi. Tada su Srbija i Francuska bile saveznici. Gde su ti odnosi danas?
Pisac i akademik Milovan Danojlić decenijama živi u Parizu. On je za tv Prva govorio o srpsko-francuskim odnosima povodom obeležavanja stogodišnjice od Velikog rata. Kaže, ne treba da se zanosimo iluzijama o savezništvu – Francuzi su veoma brzo izgubili interesovanje za nas.
Kroz istoriju se prepričava dan kada su Francuzi 1916. u Poatjeu, univerzitetskom gradu jugozapadno od Pariza, primili srpske ratne izbeglice i 40 srpskih studenata. Danojlić kaže da to nije bio neki poseban gest, kako se priča.
“To je normalno ponašanje, kao što recimo danas primaju izbeglice iz Sirije. Francuzi nisu o nama bog zna šta znali, osim diplomata i političara. Onda su se pojavile prve pobede u tom ratu, koje su bile naše pobede. Obično se pročujemo kada stradamo i kada ginemo. Razumljivo je da su za jedan mali narod koji se bori na istoj strani pokazali zanimanje i simpatije. Recimo, Apoliner je pisao sa fronta svojoj ljubavnici i nadao se da ako Srbi tako nastave da će on doći ranije kući”, ističe akademik.
On kaže da su tu akciju organizovali profesori u Parizu sa dobrim namerama, iz poštovanja prema narodu koji strada. Danojlić navodi da su to bili vidljivi znaci pažnje, ali da je nastavak priče manje veseo – Francuzi su ubrzo izgubili zanimanje za Srbe.
“Nismo im više bili potrebni. Vremenom su se ta sećanja gubila, na savezništvo i na te slavne godine. Došla je Jugoslavija i njene unutrašnje komplikacije. Francuska je katolička zemlja i pokazivala je zanimanje za neke druge narode, a ne samo za Srbe.
Oružje koje su nam poslali u prvim godinama rata bilo je naplaćeno 1927. godine. Onaj veliki spomenik zahvalnosti na Kalemegdanu smo pravili mi namećući te uspomene na prijateljstvo, a na otvaranju tog spomenika je bio ministar pošta. Nisu našli nikog važnijeg da pošalju, nego minister pošta”, ističe Danojlić.
U međuvremenu se pojavio rat u Alžiru. Kako kaže akademik, Srbi su slali oružje Alžircima u vreme kad je Francuska čuvala poslednje tragove kolonijalnog carstva. i brod koji je uhvaćen da nosi oružje Alžircima zvao se “Srbija”.
“Oni nisu imali nikakvog posebnog razloga da na nas obraćaju pažnju za vreme Brozove Jugoslavije. Sa Jugoslavijom nije bilo dobre saradnje, došla je liberalistička elita okrenuta Americi, onda kad je devedsetih godina Amerika odlučila da smo mi fašisti odnosno izvođači etničkog čišćenja, Francuska je krenula za Amerikom, a ne za nama. Govorilo se da te ostatke prijateljstva treba uništiti.
Na obeležavanju iskrcavanja na Normandiji Francuska nije pozvala ni predstavnike ni komunisticke ni četničke gerile… Jedni i drugi nisu bili pozvani već su bili pozvani bosanska vlada i Hrvati… Osim retkih izuzetaka, Francuzi su se poneli vrlo lose prema nama”, navodi akademik.
Milovan Danojlić ističe da srpski narod nema prijatelje, da to nisu ni Francuzi, ni Amerikanci, pa ni Rusi. Srbi, kako kaže on, takođe veruju u sopstvene laži. Jedna od laži je čuvena priča o zvonima na Notr Dam katedrali 1389. godine, podvlači on.
“Prava priča je ono što se dešava danas. U katedrali visi zastava Kosovske države sa odobrenjem današnje francuske države. Nije stvar u tome da bi Francuzi morali sada da budu zainteresovani za Kosovo kao mi, ali neka osnovna pristojnost je mogla da ih obaveže da jednu polupriznatu nepriznatu zemlju, koju oni priznaju, ne moraju da je slave sa svim drugim”, ističe Milovan Danojlić.
Razumljiva je potreba malog naroda da traži zaštitu od nekog važnog i velikog, kako kaže Danojlić. On dodaje da nije najgora sudbina biti pripadnik malog naroda – to treba znati nositi.
“Nas su i Englezi prihvatili. Kad su i oni počeli da ginu sa nama na toj strani, i oni su govorili lepo o nama. Jedini saveznik koji je to platio životom bio je ruski car. Hvala bogu da smo mu digli spomenik jer on mnogo više zaslužuje nego svi drugi saveznici”, navodi akademik.
Tokom Velikog rata, kaže on, postojale su simpatije prema Srbiji iz razumljivih razloga,
“Mi smo dobri samo kada ginemo ali na dobroj strani što se onda desilo. Postojalo je još nešto, postojalo je razumevanje među vojnicima. Francuski vojnici su bili seljaci kao i naši i po toj klasnoj osnovi razume se da su lakše uspostavljali vezu.
Francuski oficiri su se divili našem ondašnjem vojniku jer nije tražio ništa osim parčeta hleba i slanine i ide na juriš. Ovaj njegov je tražio redovne obroke. Takvog vojnika oni nisu videli nigde”, zaključio je Danojlić.
(B92)
