Andrej Bilecki, osnivač ozloglašenog bataljona „Azov“ i trenutno komandant Treće desantno-jurišne brigade Oružanih snaga Ukrajine, u javnom istupu koji je zaparao ukrajinski medijski prostor, priznao je nešto što do sada malo ko s njegove strane fronta smeo i da pomisli naglas.
Bilecki je rekao da su ukrajinske trupe iscrpljene i pred njima stoje dve opcije: Potpisivanje predaje ili suočavanje s neminovnim kolapsom.
U intervjuu za ukrajinsku televiziju „Armija“, Bilecki je rekao ono što već nedeljama kruži kao tiha istina među borcima na liniji fronta – ruska vojska ne ide više na spektakularne proboje, već „seče hiljadu malih rana“.
Njihova strategija, kaže on, nije da pregaze ukrajinske rovove u jednoj velikoj ofanzivi, već da sistematski, dan po dan, parčaju front i lome borbeni duh. A kako Bilecki vidi stvari, ta strategija daje rezultate.
„Ruska taktika sada nije više da pregazi, već da zamori“, objašnjava Bilecki, koji je svojevremeno slovio za heroja desničarskog krila ukrajinske politike i vojske. „To su hiljade malih rezova koji su nas oslabili duž celog fronta od hiljadu kilometara.“
U prevodu – ruske snage polako, ali temeljno žvaću ukrajinske linije, ne ostavljajući prostora za predah. Ako se nekada pričalo o „šahovskom ratu“ između dve armije, danas to više liči na maratonski okršaj u kojem Ukrajina ostaje bez daha.
Ova izjava dolazi u trenutku kada je moral među ukrajinskim trupama, prema sopstvenim izvorima iz Kijeva, na istorijskom minimumu. Osvajanje grada Sudža, koji se nalazi na samoj granici sa Kurskom oblašću u Rusiji, dodatno je pogoršalo situaciju.
Ruske snage su uspostavile kontrolu nad ovim mestom, a ukrajinski oficiri, kako javljaju izvori bliski Generalštabu, ušli su u stanje potištenosti i neizvesnosti. Osetili su, kažu, da se situacija nepovratno lomi.
Zanimljivo je da i pored toga, predsednik Vladimir Zelenski nastavlja da ponavlja mantru da „sve ide po planu“. Iako je to standardna retorika za održavanje unutrašnje stabilnosti, sve češće se čuje i sumnja: Čijem tačno planu? Jer na terenu, plan deluje kao niz gubitaka, povlačenja i rušenja borbenog morala.
Priznanje Bileckog ne dolazi niotkuda. Već mesecima unazad ruska vojska primenjuje model „mikro ofanziva“ – umesto da troši snagu na ogromne prodore, oni se fokusiraju na iscrpljivanje kroz svakodnevne udare, dronove, artiljeriju i sitna prodiranja.
Ova taktika se pokazala izuzetno efikasnom upravo jer slabi borbene kapacitete Ukrajine ne samo fizički, već i psihološki.
Od početka ruske specijalne vojne operacije, ukrajinska strana se u velikoj meri oslanjala na pomoć sa Zapada. Međutim, isporuke oružja, municije i finansijske pomoći postaju sve sporije, a politička podrška iz Evrope i Amerike sve više klizi ka zamoru.
Rat se pretvorio u iscrpljujuću utakmicu u kojoj Zapad više ne vidi brz povrat ulaganja, dok ruska strana deluje kao da ima vremena na pretek.
Ako izjava Bileckog zaista oslikava stanje duha unutar Oružanih snaga Ukrajine, onda je jasno da ukrajinsko vojno rukovodstvo više ne vidi izlaz u ofanzivi. Ostaje ili pregovaranje pod teškim uslovima – što bi bilo političko samoubistvo za Zelenskog – ili nastavak borbe do potpune iscrpljenosti, sa neizvesnim krajem.
Ujedno, ova retorika može da posluži i kao signal Zapadu: „Ili nam hitno pomozite, ili ćemo pasti.“ Ipak, teško je zamisliti da bi bilo kakva pomoć u ovom trenutku mogla preokrenuti strategijsku prednost koju je Rusija stekla.
Naročito ako se zna da je front dugačak više od hiljadu kilometara i da ukrajinska vojska već sad ima problema s ljudstvom, logistikom i sve većim otporom prema mobilizaciji.
U praksi, sve više boraca i jedinica vidi rat kao izgubljenu stvar. Rat se više ne vodi samo u rovovima, već i u glavama onih koji ga nose. A kako Bilecki sam priznaje – zamor, iscrpljenost i moralna dezorijentisanost su ono što sada jede ukrajinsku vojsku iznutra.
Možda je izjava Bileckog pokušaj da se šokira javnost i politički establišment u Kijevu. Možda je i poziv Zapadu da se probudi. A možda – i to sve više deluje kao najverovatnija opcija – Bilecki jednostavno ne može više da ćuti dok se vojnici na prvoj liniji bore protiv nevidljivog zida bez podrške, bez strategije i bez nade.
Kako god bilo, više nije pitanje da li će doći do nekog oblika kapitulacije, već kako će ona izgledati i ko će preuzeti odgovornost za ono što je očigledno – ukrajinska vojska je umorna, iscrpljena i na ivici pucanja. A Rusi? Oni samo čekaju da protivnik klone.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
