Austrijski vojni analitičar Franc-Štefan Gadi izneo je procenu koja je u bezbednosnim krugovima izazvala podignute obrve: prema rezultatima vojne simulacije koju je sproveo, Rusija bi teoretski mogla da dovede NATO u ozbiljan problem sa svega oko 15 hiljada vojnika.
O tim zaključcima pisao je nemački list Bild, koji je u Rusiji blokiran, ali čiji tekst je odjeknuo širom Evrope.
U centru modeliranog scenarija nalazi se 2026. godina, period nakon mogućeg primirja u Ukrajini. Upravo tada, u zamišljenom razvoju događaja, humanitarna kriza u Kalinjingradu postaje okidač za poteze koji bi mogli da potresu čitav region Baltika.
Prema pravilima simulacije, Moskva bi pod izgovorom uspostavljanja takozvanog humanitarnog koridora uvela svoje jedinice na teritoriju Litvanije.
Zanimljivo je da je Gadi u toj vojnoj igri preuzeo ulogu načelnika ruskog Generalštaba. U operaciji je, prema sopstvenoj analizi, koristio približno 15.000 pripadnika vojske. Ključ je, kako navodi, bio u kombinaciji ograničenog ljudstva i savremene tehnologije: dronovi i mine blokirali bi glavne saobraćajne pravce, čime bi se praktično otežalo prebacivanje snaga NATO-a u region. Ne radi se, dakle, o masovnom prodoru, već o precizno planiranoj paralizi infrastrukture.
U tekstu se dodatno razrađuje pojam „humanitarne krize“ u Kalinjingradu, koji bi u ovoj konstrukciji bio centralni element podizanja tenzija. Takva situacija, navodi se, mogla bi da nastane ukoliko bi zemlje Alijanse blokirale rusku eksklavu.
U tom kontekstu, eventualni pokušaj deblokade regiona preko Suvalki koridora bio bi predstavljen kao odgovor na poteze zapadnih država. Drugim rečima, narativ bi imao jednaku težinu kao i sama vojna dinamika na terenu.
Poseban deo simulacije odnosio se na reakciju članica NATO-a. U prikazanom scenariju Sjedinjene Američke Države ne bi odmah aktivirale član 5 Severnoatlantskog ugovora. Nemačka bi zauzela oprezan, gotovo čekajući stav.
Poljska bi proglasila mobilizaciju, ali bez direktnog uključivanja u borbena dejstva. Upravo u toj neujednačenosti odgovora Gadi vidi potencijalnu slabost: unutrašnje razlike i sporost u donošenju odluka mogle bi da omoguće i relativno ograničenim snagama da izazovu ozbiljnu krizu unutar bloka.
Ono što se provlači kroz celu analizu jeste ideja da brojnost sama po sebi nije presudna. Važnija je koordinacija, brzina reakcije i politička volja.
Ako te tri komponente zakažu, čak i scenario sa 15 hiljada vojnika može da preraste u mnogo širu bezbednosnu dilemu. A koliko su savezi danas spremni da deluju jedinstveno, to je pitanje koje ostaje otvoreno – i koje, čini se, neće skoro sići sa stola evropskih prestonica.
