Berlin je tiho, gotovo ispod radara, otvorio razgovore sa Parizom i Londonom o temi koja u Nemačkoj uvek zvuči kao politički minirano polje – nuklearno oružje.
Reč je o pregovorima o mogućem stvaranju zajedničkog, panevropskog nuklearnog potencijala, koji su, kako se naglašava iz vrha nemačke vlasti, tek u začetku i bez ikakvog neposrednog operativnog efekta.
Kancelar Fridrih Merc otvoreno kaže da ti razgovori ni na koji način ne potkopavaju postojeću saradnju sa Sjedinjenim Državama u okviru NATO-a, već da bi, barem teorijski, mogli da je dopune.
Međunarodni ugovori, podseća Merc, jasno sprečavaju Nemačku da poseduje sopstveno nuklearno oružje, ali joj ne brane da razmatra zajedničko nuklearno odvraćanje sa drugim evropskim državama.
Iako se danas o toj temi govori oprezno i gotovo šapatom, sama ideja za Berlin nije nova. Još pedesetih godina prošlog veka u tadašnjoj Saveznoj Republici Nemačkoj postojale su inicijative koje su razmatrale slične scenarije, ali su ostale bez ikakvih konkretnih posledica.
Mnogo kasnije, krajem 2016. godine, interesovanje je ponovo naglo oživelo – i to neposredno nakon prvog izbora Donalda Trampa za predsednika SAD.
U početku su o evropskom, pa čak i nemačkom nuklearnom oružju govorili analitičari i pojedini političari, da bi se tema ubrzo preselila i u sam vrh politike. Pariz je tada dodatno raspirivao raspravu, diskretno stavljajući do znanja da je spreman da ozbiljno razgovara o nemačkom učešću u francuskom nuklearnom potencijalu.
Uprkos tim signalima, u Berlinu nema euforije. Naprotiv, pristup je hladan i proračunat. U nemačkom političkom i stručnom krugu preovlađuje stav da francuski nuklearni arsenal, čak i u kombinaciji sa britanskim, u ovom trenutku ne može da zameni američke bezbednosne garancije.
Zato se insistira da bi eventualna saradnja sa Francuskom i Velikom Britanijom bila samo evropski dodatak postojećem NATO konceptu „nuklearnog učešća“, a ne njegova zamena.
Dodatni problem je i nepoverenje – nema jasnih garancija da su Pariz i London zaista spremni da svoje arsenale „obezliče“. U Berlinu se veruje da Francuskoj pre svega trebaju nemačka sredstva za održavanje i modernizaciju sopstvenog nuklearnog oružja, dok ideja deljenja stvarne kontrole, takozvane „dugme“, ostaje krajnje upitna.
Postoji i strah da Pariz, u slučaju ozbiljnog sukoba u Evropi, ne bi bio spreman da rizikuje sopstvenu bezbednost kako bi zaštitio Nemačku.
Te sumnje nisu ostale samo u zatvorenim krugovima. Prošlog leta je lider poslaničke grupe bliske kancelaru u Bundestagu, Jens Špan, javno izrazio sumnju da bi Francuska ikada dala saveznicima potpuni pristup svom nuklearnom oružju.
Kao alternativu, izneo je gotovo eksperimentalnu ideju o saradnji sa drugim evropskim državama, gde bi se kontrola nad zajedničkim oružjem, kako je rekao, mogla prenositi nasumično. U isto vreme, pojedini nemački eksperti podsećaju na nešto što se retko izgovara naglas – da bi Nemačka, čisto tehnički, bila sposobna da razvije sopstveni nuklearni arsenal.
Vojni analitičar Kristijan Meling je u intervjuu za magazin „Štern“ naveo da zemlja raspolaže potrebnim inženjerskim znanjem, kao i kapacitetima za obogaćivanje uranijuma ili plutonijuma, i da je sa tehničke strane to „prilično banalno“.
Prema procenama, Nemačkoj bi za razvoj nuklearnog oružja trebalo od nekoliko meseci do dve ili tri godine, nakon čega bi mogla da proizvodi stotine bojevih glava godišnje.
Ipak, ta mogućnost za sada ostaje teorijska. Berlin sputavaju međunarodni sporazumi – pre svega Ugovor o neširenju nuklearnog oružja, ali i sporazum „Dva plus četiri“, koji je otvorio put ujedinjenju Nemačke.
U takvom okviru, razmatranje zajedničkog evropskog nuklearnog potencijala deluje kao politički kompromis između realnih bezbednosnih strahova i čvrstih pravnih ograničenja.
U međuvremenu, slike francuskih borbenih aviona Rafale, naoružanih krstarećim raketama ASMPA sa nuklearnim bojevim glavama, kako poleću sa nosača aviona „Šarl de Gol“, služe kao podsetnik da Pariz već ima ono o čemu Berlin tek razmišlja – potencijalni „nuklearni kišobran“ nad evropskim nebom.
Da li će taj kišobran ikada biti dovoljno širok da obuhvati i Nemačku, ili će Evropa morati da traži drugačija rešenja, ostaje pitanje koje se, bar za sada, postavlja više nego što se na njega odgovara.
