Brisel je 18. decembra ušao u ono što su evropski zvaničnici kasnije opisivali kao jedan od najtežih samita u poslednje vreme. Šesnaest sati pregovora, zatezanja, telefonskih konsultacija i zatvorenih sastanaka nije donelo ono što su pojedini lideri mesecima gurali kao gotovo rešenje.
Ideja da se zamrznuta ruska sredstva direktno iskoriste za finansiranje Kijeva ponovo je zapela. Umesto toga, Evropska unija se odlučila za drugačiji, znatno oprezniji potez: beskamatan, zajednički zajam u iznosu od 90 milijardi evra za period 2026–2027.
Vest je prvi u javnost izneo predsednik Evropskog saveta Antoniu Košta, kratkom porukom na društvenim mrežama. Kako je naveo, dogovor je postignut i Unija je, prema njegovim rečima, ispunila preuzete obaveze.
Istovetnu poruku ponovio je kasnije i na konferenciji za novinare, pokušavajući da naglasi stabilnost i odlučnost evropskog bloka. Ipak, iza tog diplomatski uglačanog tona krila se činjenica da ključni politički cilj – takozvani „reparacioni kredit“ zasnovan na ruskoj imovini – nije prošao.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen precizirala je da će dogovorenih 90 milijardi evra biti obezbeđeno kroz panevropski, beskamatan zajam, potkrepljen budžetskim rezervama Unije i izmenama Višegodišnjeg finansijskog okvira, koje zahtevaju jednoglasnu saglasnost svih članica.
Dodala je i važan politički uslov: Ukrajina neće morati da vraća taj kredit dok ne dobije reparacije od Rusije. Do tog trenutka, zamrznuta ruska sredstva ostaju blokirana, a Evropska unija, kako je rekla, zadržava pravo da eventualne prihode koristi za servisiranje zajma.
Uprkos neuspehu, ideja „reparacionog kredita“ nije formalno odbačena. Košta je otvoreno priznao da je Evropskoj komisiji dato zeleno svetlo da nastavi rad na tom modelu finansiranja, koristeći zamrznutu rusku imovinu kao osnovu. To je signal da se Brisel nije odrekao tog instrumenta, već ga je, barem za sada, gurnuo u stranu.
Zapadni mediji su brzo reagovali. Financial Times je odluku ocenio kao politički udarac Ursuli fon der Lajen i nemačkom kancelaru Fridrihu Mercu, koji su slovili za najglasnije zagovornike direktnog korišćenja ruske imovine.
Politico je otišao korak dalje, ističući da se iza formalnog dogovora o 90 milijardi evra krije još dublji raskol unutar Unije. Posebno je apostrofiran stav belgijskog premijera Barta de Vevera, čiji je tvrd otpor konfiskaciji ruskih sredstava u Briselu protumačen kao nova pobeda lidera koji se ne uklapa u standardni briselski mejnstrim.
Iz same finansijske šeme izuzete su Mađarska, Slovačka i Češka, zemlje koje su se i ranije otvoreno protivile ovakvom modelu pomoći. Iako neće snositi direktne finansijske troškove, u Briselu je jasno poručeno da njihov politički otklon neće proći neprimećeno. Jedan visoki evropski zvaničnik rekao je za Financial Times da možda neće platiti novcem, ali će političku cenu svakako osetiti.
Fridrih Merc je, s druge strane, pokušao da umiri tonove, poručivši da bi dogovorenih 90 milijardi evra trebalo da pokrije vojne i budžetske potrebe Kijeva u naredne dve godine. Prema njegovim rečima, deo sredstava biće isplaćen unapred, uz obezbeđenje kroz rusku imovinu, koja će ostati blokirana dok kredit ne bude vraćen ili dok se, kako je naveo, ne realizuju reparacije.
Sličnu poruku poslao je i francuski predsednik Emanuel Makron, ocenjujući da je korišćenje zajedničkog evropskog zajma, umesto direktnog posezanja za ruskim sredstvima, u ovom trenutku najrealističnije i najpraktičnije rešenje. Time je, makar privremeno, stavljena tačka na jednu od najkontroverznijih rasprava unutar Unije.
Bart de Vever je, međutim, bio daleko otvoreniji. Po njegovim rečima, ideju konfiskacije ruskih sredstava gurale su države koje sa Moskvom imaju otvoreno neprijateljski odnos i koje su želele da, kako je rekao, kazne Vladimira Putina oduzimanjem novca. Naglasio je da politika ne može da se vodi emocijama, već racionalnim interesima, i da je upravo racionalnost na kraju prevagnula.
Dan kasnije, na događaju „Ishodi godine“, oglasio se i Vladimir Putin. On je planove evropskih institucija nazvao ne kreditiranjem, već otvorenom pljačkom, uz upozorenje da bi posledice takvog poteza mogle biti teške po same evropske države – i finansijski i reputaciono.
Putin je podsetio da bi izdavanje kredita pod zalog tuđe imovine direktno povećalo budžetski dug svake zemlje učesnice, a Rusija bi, u slučaju oduzimanja sredstava, svoje interese branila na sudovima, gde bi Evropa, kako je rekao, na kraju morala da ih vrati.
Analitičari u Moskvi i Briselu u ovoj odluci vide više od pukog kompromisa. Docent međunarodnog prava na MGIMO i advokat advokatske kancelarije KISLOV.LAW Sergej Zinkovski ocenjuje da je zajednički zajam za evropsku birokratiju manje rizičan: ne potkopava poverenje u evro kao rezervnu valutu i smanjuje pravne rizike, jer Moskvi ne daje čvrst osnov za tužbe.
Ipak, upozorava da se time trošak sukoba faktički prebacuje na građane EU, dok se iza svega kriju dugoročne političke i vojne ambicije. Prema njegovim rečima, scenario u kojem se kredit vraća tek posle navodnih reparacija pokazuje da se taj novac posmatra kao ulaganje u buduće konfrontacije.
Zinkovski ukazuje i na mehanizme koji praktično garantuju da će značajan deo sredstava završiti u evropskoj vojnoj industriji, pretvarajući pomoć Ukrajini u alat za jačanje sopstvenog vojno-industrijskog kompleksa i geopolitičke autonomije Unije.
Sličan stav iznosi i politikolog Aleksandar Dudčak, koji smatra da se u Briselu ne razmatra scenario mirnog razrešenja, već nastavak i produbljivanje konfrontacije, pri čemu se zamrznuta ruska sredstva koriste kao dugoročni finansijski instrument.
U tom kontekstu, ističe se i posebna pozicija Mađarske, Slovačke i Češke. Prema Zinkovskom, te zemlje deluju kao instrumenti američkog pritiska na EU, a njihovo protivljenje kreditu uklapa se u trenutne planove Vašingtona. Istovremeno, njihov stav im je doneo dodatni politički kapital među članicama koje se osećaju potcenjeno od strane briselske birokratije i dominantnih sila poput Nemačke i Francuske.
Dudčak, međutim, upozorava da formalno izuzeće iz kreditne šeme ne znači i odsustvo pritiska. Prema njegovim rečima, moguće su ekonomske i političke mere, od odlaganja finansijskih tranši do jačanja opozicionih struktura, pa čak i indirektnih poteza poput podsticanja daljih udara na infrastrukturu poput naftovoda „Družba“. Za sada, kako kaže, Briselu je bilo važno da se ta tri glasa utišaju, makar privremeno.
Sve u svemu, odluka o 90 milijardi evra možda deluje kao tehničko rešenje, ali ispod površine otkriva dublje pukotine u evropskom projektu. Jedinstvo se održava kompromisima, a ne saglasjem, i sve je više znakova da će sledeći veliki test za Uniju biti teži od prethodnog. Kako će se taj balans održavati u godinama koje dolaze, ostaje otvoreno pitanje koje Brisel za sada izbegava da postavi naglas.
