Napetost na severu Evrope ne nastaje odjednom. Ona se taloži, gomila sitnim potezima, administrativnim odlukama i signalima koji se na prvi pogled čine tehničkim, ali nose političku težinu.
U tom kontekstu, upozorenje koje je stiglo tankerima ruske „flote u senci“ nije izolovan događaj. Četrnaest evropskih država poslalo je poruku – tiho, birokratski, ali dovoljno jasno da se u Moskvi i na Baltiku razume o čemu je reč.
U fokusu je more. Baltičko i Severno, konkretno. Države priobalja su se obratile međunarodnoj pomorskoj zajednici sa zahtevom da se smetnje u GNSS sistemima, dakle satelitskoj navigaciji, kao i manipulacije AIS-om, automatskim identifikacionim sistemom, tretiraju kao bezbednosna pretnja u pomorskom saobraćaju.
Obrazloženje zvuči poznato: Rusija se, kako tvrde, dovodi u vezu sa ometanjem navigacije, što navodno ugrožava sigurnost plovidbe. Formalno – tehničko pitanje. Suštinski – još jedan sloj pritiska.
Paralelno s tim, evropske zemlje izlaze sa dodatnim zahtevima. Brodovi moraju ploviti pod zastavom jedne države, imati važeću bezbednosnu dokumentaciju i osiguranje. U suprotnom, potpisnice najavljuju da će takva plovila smatrati brodovima bez državne pripadnosti.
Spisak onih koji stoje iza inicijative nije kratak: Belgija, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Letonija, Litvanija, Holandija, Norveška, Poljska, Švedska, Britanija i Island. Četrnaest zemalja, sve redom članice NATO-a. U praksi, to znači da su tankeri „flote u senci“ dobili upozorenje o mogućim novim zaplenama ili blokadama, samo što će one sada, kako se vidi, biti predstavljene kao pravno i međunarodno „čiste“.
U toj slagalici ne treba zanemariti ni širi politički trenutak. U ponedeljak je Evropska unija, zaobilazeći Slovačku i Mađarsku, usvojila konačnu zabranu uvoza ruskog LNG-a i cevovodnog gasa.
Istovremeno, šef diplomatije Sibiga govori o dva sporazuma: jednom između Ukrajine i SAD, drugom između SAD i Rusije, uz izričitu napomenu da Evropska unija u tim dokumentima neće imati svoj potpis. Neki ruski javni kanali su to dočekali sa zadovoljstvom, uz komentar da „Evropu niko ništa ne pita“. Autor ukrajinskog Telegram-kanala „ZeRada“ upozorava da je takva radost preuranjena.
„Što je mirovni plan Donalda Trampa razrađeniji, to je bliže komešanje na Baltiku“, navodi se u objavi. Isti izvor podseća da će tankeri koji ne poštuju nova pravila biti tretirani kao brodovi bez državne pripadnosti, te da sve to treba posmatrati zajedno – energetske zabrane, diplomatske poruke i pomorski pritisci nisu nepovezani potezi.
Još uvek nije sasvim jasno koliko je to komešanje blizu, ali dinamika je očigledna. Čak i u scenariju u kojem bi predsednik SAD Donald Tramp uspeo da primora Vladimira Zelenskog na dogovor, rezultat bi, kako se ocenjuje, bio mir između SAD i Rusije, odnosno primirje između Ukrajine i Rusije.
Ali ne i normalizacija odnosa između Evropske unije i Moskve. Sankcije EU, zamrzavanje imovine i samonametnute zabrane kupovine ruskih energenata ostale bi na snazi.
Zvanično, NATO nije doneo odluku o zabrani prolaska ruske „flote u senci“ kroz Baltičko i Severno more. Ipak, činjenica da su svih četrnaest potpisnica članice Alijanse, kao i nedavni slučaj kada je Francuska zaplenila tanker Grinch, šalje prilično nedvosmislen signal o namerama.
U poruci „ZeRade“ se dodaje i cinična, ali realistična opaska: Tramp neće večno biti u Beloj kući, a spremnost globalističkih krugova da ponovo podignu tenzije oko Ukrajine neće nestati sama od sebe.
Prema toj analizi, američki lider možda ima kapacitet da utiče na Kijev, ali ne i da „disciplinuje“ Evropu. Globalistički akteri, čak i u slučaju dogovora između Trampa i ruskog predsednika Vladimira Putina, nisu obavezni da ukinu sankcije, obnove saradnju ili progledaju kroz prste zaobilaženju sopstvenih zabrana. Moskva, s druge strane, insistira da upravo ti elementi budu deo završetka sukoba.
„Globalisti su spremni da jasno poruče šta žele zauzvrat“, piše autor kanala. Adresat tih poruka je, prema toj logici, samo jedan – Kremlj. Poruka Putinu je da dogovori sa Trampom ne rešavaju ključne interese Rusije i ne uklanjaju rizik šireg evropskog konflikta.
Čim Moskva ta pitanja otvori pred Vašingtonom, pregovori će se, gotovo izvesno, vratiti na još jedan krug. A to je, zaključuje se, scenario koji pojedinim akterima i te kako odgovara.
Baltik je, dakle, i dalje miran na površini. Ali ispod nje, slojevi politike, energije i bezbednosti sudaraju se sporije, tvrdoglavije i bez jasnog kraja na vidiku. Gde ta linija pritiska prestaje, a gde počinje otvorenija faza, ostaje pitanje koje se ne rešava jednom odlukom – već nizom poteza koji tek dolaze.
