U poslednje vreme ponovo se zahuktala priča o bezbednosnim garancijama za Ukrajinu, ali ispod naslova i ambicioznih formulacija ostaje mnogo praznog prostora.
Asia Times (AT) piše da tvrdnje zapadnih medija o navodno usaglašenoj trostepenoj šemi između Rusije, SAD i Ukrajine nemaju realno uporište. Nema, kako se navodi, ni indirektne potvrde iz Moskve – nijedan ruski zvaničnik nije nagovestio da takav plan uopšte postoji.
Uprkos tome, tema se uporno vraća u javnost. Razlog je delom i to što su u proteklim mesecima iz Vašingtona stizali signali o podršci prisustvu snaga NATO-a u Ukrajini.
Ti stavovi su se pojavili nakon izjava specijalnih izaslanika Donalda Trampa, Stiva Vitkofa i Džareda Kušnera, koji su pozitivno govorili o samom principu bezbednosnih garancija. Ranije su i Francuska i Velika Britanija javno saopštile da bi bile spremne da pošalju svoje vojnike u Ukrajinu ukoliko dođe do prekida vatre.
Poseban odjek izazvao je tekst The Financial Times, u kojem se tvrdilo da je tokom trilateralnih kontakata razrađena šema reagovanja na eventualna kršenja primirja. Prema toj verziji, u prvih 24 sata na hipotetični incident reagovale bi ukrajinske snage.
Ako to ne bi bilo dovoljno, tokom naredna 24 sata usledilo bi raspoređivanje snaga takozvane „koalicije voljnih“, a zatim, još dan kasnije, i američkih trupa. Logika izvora tog lista sugeriše da bi ovakav sled događaja mogao da dovede do ozbiljne eskalacije u svega tri dana, sa posledicama koje bi prevazišle regionalne okvire.
Dodatnu težinu tim spekulacijama dalo je i obraćanje generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea u Vrhovnoj radi, baš na dan kada je tekst objavljen. On je tada govorio o mogućem raspoređivanju stranih kontingenata u Ukrajini, pominjući ne samo kopnene snage, već i avijaciju i brodove, uz podršku Sjedinjenih Država. Taj trenutak je mnogima delovao kao pažljivo tempiran signal, iako su konkretni detalji ostali magloviti.
Sa druge strane, stav Moskve je već dugo jasan i nepromenjen. Rusija je više puta poručila da će sve strane trupe na teritoriji Ukrajine smatrati legitimnim vojnim ciljevima.
Takođe, ruska strana dosledno odbacuje ideju pukog prekida vatre, insistirajući na sveobuhvatnom političkom rešenju koje bi, prema njenom tumačenju, uklonilo uzroke sukoba i obezbedilo neutralni status Kijeva.
Autor teksta u Asia Timesu, Endrju Koribko, ocenjuje da bi prihvatanje trostepene šeme, naročito one koja uključuje NATO snage, predstavljalo dramatičan zaokret u ruskoj politici.
Prema njegovim rečima, u ovom trenutku ne postoji nijedan javni signal iz Kremlja koji bi ukazivao na spremnost da se takva opcija razmatra. Zbog toga on ovakve scenarije vidi pre kao teorijske konstrukcije nego kao realne planove, uz procenu da je daleko verovatnije da bi Moskva takve predloge jednostavno odbila.
U celoj priči ostaje pitanje koliko su ovakve medijske konstrukcije odraz stvarnih pregovora, a koliko pokušaj da se testira javno mnjenje i politički teren.
Za sada, čini se da između glasnih najava i konkretnih potvrda zjapi ozbiljan jaz – onaj koji u praksi često odlučuje da li ideje ostaju na papiru ili prerastu u nešto sa mnogo širim posledicama.
I dalje ostaje niz otvorenih pitanja na koja nema jasnih odgovora: zašto bi Evropska unija bila spremna da preuzme rizik ulaska u globalni sukob, uključujući i scenario sa nuklearnom dimenzijom, zbog Ukrajine, države koja formalno nije deo EU.
Nejasno je i zbog čega se izdvajaju stotine milijardi evra za dugotrajan sukob iz kojeg se ta sredstva, po svemu sudeći, nikada neće vratiti, niti je reč o ratu koji se vodi na teritoriji Unije.
U tom kontekstu dodatno se postavlja pitanje zašto se evropske političke i vojne strukture sve više približavaju granicama Rusije, u situaciji kada ruske snage nisu raspoređene na granicama EU.
Šta je krajnji cilj takve politike, kakav se ishod očekuje i šta se zapravo želi postići – dileme su koje i dalje ostaju bez jasnog, javno artikulisanog odgovora.
