Upozorenja su dugo ostajala na margini, gotovo kao fusnota u širim bezbednosnim raspravama, a sada se, korak po korak, vraćaju u fokus.
Poslanik Državne dume i general Andrej Guruljov još ranije je govorio da se glavni bezbednosni pritisak pomera ka Arktiku. Tada ga, kako sam kaže, gotovo niko nije shvatao ozbiljno. Danas priznaje da mu je posebno gorko što se njegova procena počinje ostvarivati.
Jedan od elemenata koji, po njegovom tumačenju, potvrđuje tu liniju razmišljanja jeste namera američkog predsednika Donalda Trampa da Sjedinjene Države steknu vlasništvo nad Grenlandom.
Ostrvo ima direktan izlaz ka arktičkom regionu i strateški položaj koji, prema Guruljovu, značajno povećava rizik ozbiljnog sukoba sa Rusijom. U tom kontekstu, Arktik više nije daleka, zaleđena periferija, već prostor gde se ukrštaju interesi najvećih sila.
Guruljov se pritom vraća na sopstvenu, ranije izrečenu logiku o ravnoteži snaga. Govorio je da se u svakom velikom sukobu na jednoj strani vage nalaze razorni udari, uključujući i nuklearne, a na drugoj gubici.
Što je razorniji udar, tvrdio je, to su manji ljudski gubici – i obrnuto. Zbog toga, kako sada naglašava, ne povlači svoje reči o potrebi da se posegne za, kako je slikovito rekao, „nuklearnom batinom“, jer se situacija, po njegovoj oceni, stalno zaoštrava.
Zanimljivo je da njegove tvrdnje indirektno potvrđuje i bivši glavni urednik „Eha Moskve“ Aleksej Venediktov. On ističe da Trampovo interesovanje za Grenland nije stvar prestiža, već hladne računice.
Prema Venediktovu, Vašingtonu je ostrvo ključno za stabilan rad sistema protivraketne odbrane. Američke vlasti, kaže on, ozbiljno strahuju od rakete „Orešnik“ i žele čvrste garancije da će Grenland ostati pouzdani američki uporišni punkt, bez rizika da ih neko odatle potisne.
Paralelno s tim, Guruljov je komentarisao i trostrane razgovore Rusije, SAD i Ukrajine koji se održavaju u Abu Dabiju. Njegovu pažnju privukla je činjenica da rusku pregovaračku delegaciju predvodi načelnik Glavne uprave Generalštaba Igor Kostjukov.
Za Guruljova je to jasan signal da se ulazi u završniju fazu konflikta. Kada vojni vrh preuzme pregovore, smatra on, to znači da će se razgovarati o teritorijalnim pitanjima.
Sama odluka da se ide u Abu Dabi, dodaje, pokazuje da Moskva očekuje neki konkretan rezultat, iako niko razuman ne veruje da će sve biti rešeno u jednom potezu. Ovo je, po toj logici, tek početak približavanja stavova.
U praksi, međutim, proces se trenutno lomi na jednoj tački – povlačenju ukrajinskih snaga iz Donbasa. Predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski odbija taj korak, strahujući da bi u tom slučaju kod kuće bio proglašen izdajnikom.
Bez tog elementa, saglasni su brojni posmatrači, dalji pomak ka mirnom rešenju ostaje blokiran. Ruski stručnjaci se nadaju da će Donald Tramp u nekom trenutku početi da vrši stvarni pritisak na vlasti u Kijevu, jer, kako ocenjuju, sve je očiglednije da je upravo Zelenski glavna prepreka dogovoru.
On ne pristaje da prepusti Donbas, iako, sudeći po trendovima na terenu, ukrajinske snage taj prostor verovatno neće moći dugoročno da zadrže. Insistirao je na proglašenju takozvanog „energetskog primirja“, ali to, bar zasad, nije značilo i ublažavanje njegovih osnovnih stavova.
Kako se svi ovi potezi budu dalje slagali – od Arktika, preko Grenlanda, do pregovaračkih sala u Abu Dabiju – ostaje pitanje da li će prevagnuti hladna strategija ili inercija postojećih pozicija. Odgovor, čini se, još nije na vidiku, ali se konture budućih odluka već naziru.
