Kada su Argentinci, nakon dugogodišnje vladavine Nestora i Kristine Kiršner, 2015. za predsednika izabrali Maurisija Makrija, verovali su da će im biti bolje nego pod „komunističkim režimom“, kako je vladavinu bivše predsednice zvao proamerički kandidat i miljenik Međunarodnog monetarnog fonda.
Da odmah pojasnimo, iako je Kristina Kiršner održavala bliske veze sa vođama kao što su bili Čavez, Korea, Raul i Fidel Kastro, Ortego, Rusijom, Kinom, čak i Iranom, ona je bila tipična predstavnica politike peronizma, pokreta zasnovanog na političkoj ideologiji i zaostavštini bivšeg predsednika Huana Perona i njegove druge supruge, Eve Peron.
Stubovi peronističkog ideala, poznati kao „tri zastave“, su socijalna pravda, ekonomska nezavisnost i politički suverenitet. Peronizam se može opisati kao treća ideologija pošto odbacuje i kapitalizam i jednopartijski komunizam.
[adsenseyu1]
U praksi se zalagao za jaču državu, koja je bila odgovorna za pregovaranje i postizanje kompromisa u konfliktima između menadžera i radnika, što je umanjivalo napetosti između društvenih klasa.
U narodu je bio omiljen jer je radio za dobrobit svih slojeva društva, a može se reći da je njegov suverenizam imao sve odlike progresivnog nacionalizma ili patriotizma, zbog čega je i svrgnut vojnim udarom 1955. Kristina Kiršner je uzela sve tri zastave peronizma i zemlju, koja je bankrotirala 2002. godine, uspešno vodila do izbora 2015.
Tada na vlast dolazi Maurisio Makri i kreće sa sprovođenjem „strukturnih reformi“, što je eufemizam Međunarodnog monetarnog fonda za bacanje zemalja u dužničko ropstvo i razaranje uglavnom uspešnih ekonomskih modela, uz odliv kapitala u inostranstvo, uglavnom u SAD i druge zemlje „bogatog Zapada“.
Kada je Makri preuzeo vlast, Argentina je bila latinoamerička, rastuća ekonomija sa vrlo malim dugom kog je vlada držala pod kontrolom i 1,3 milijarde duga lešinarskom fondu američkog milijardera Pola Singera, kog bivša predsednica nije htela da plati i osporavala ga je na sudu. Danas Argentina duguje 421 milijardu dolara inostranim kreditorima, najviše Međunarodnom monetarnom fondu.
Argentinski predsednik Makri i MMF su devastirali Argentinu gore od španske krune u XIX veku.
Argentinski predsednik Maurisio Makri se usudio da se uporedi sa oslobodiocima i herojima u borbi za nezavisnost zemlje, poistovećujući njihova postignuća sa reformama koje je MMF nametnuo Argentini i društvenim i političkim efektima koje su te mere donele Argentincima.
Na ovu istorijsku paralelu nesposobnog megalomana, predsednički kandidat peronističke koalicije „Front svih“ Alberto Fernandez ubrzo mu je odgovorio ističući na Twitteru „Predsedniče, naši junaci, sa San Martinom na čelu, borili su se da spasu našu zemlju i naš kontinent od monarhije koja nas je porobila. Znali ste samo kako da isporučite zemlju MMF-u i spoljnim kreditorima. Mogli ste da učinite nešto drugo, ali „junački“ to niste učinili.”
[adsenseyu4]
Maurisio Makri, nakon velikog poraza pretrpljenog u primarnim izborima 11. avgusta, kada su ga porazili predsednički kandidat Alberto Fernandez i njegov mentor, verovatno buduća potpredsednica potpredsednika, Kristina Fernandez de Kiršner, koji su dobili 47,1 odsto glasova, a Makri 32,48 odsto, nije prestao da daje obećanja, recituje rodoljubive stihove i govori o mogućnosti ponovnog osvajanja predsedništva. Isto tako, za četiri godine vladavine tokom kojih je uništio zemlju on i dalje za sve optužuje prethodnu vladu kojom je predsedavala Kristina Kiršner. Počeo je iznova da širi kampanju straha i da ljude plaši „komunistima“, kojih u Argentini, uz nekoliko studenata na fakultetima, možda ima samo u staračkim domovima. Ipak, čak su i „boljševici“ dobar izgovor samo kako bi pokušao da pobedi na predsedničkim izborima 27. oktobra i porazi duo Fernandez-Kiršner.
Pobeda peronista bi bio užasan događaj za “Zajedno za promene”, političku organizaciju koju predstavljaju Makri i njegovi sledbenici, ne samo zato što uništava neoliberalni san rukovodstva zemlje, već i zato što poraz vodi u opasnost da prestanu da se favorizuju poslovni interesi povezani sa trenutnim predsednikom, njegovom porodicom i prijateljima.
Osim toga, nova vlada će sigurno politički odgovoriti protiv ogromnog kredita Međunarodnog monetarnog fonda, od kog je Makri zatražio i dobio 57 milijardi dolara, koji je uglavnom potrošen pre kraja njegovog predsedničkog mandata, ali sa hipotekom na argentinsku državu koja može potrajati nekoliko godina.
Podsetimo da je finansiranje od strane MMF-a, potpomognuto bliskim kontaktom Makrija sa bivšom direktorkom MMF-a Kristin Lagard, završeno kad je argentinska vlada zatvorila veliki deo ostalih izvora finansiranja, jer je davala lažne podatke o ekonomskom upravljanju zemljom. To je rekla i sama Lagard, braneći ovaj ogroman zajam.
“Argentina je pokucala na naša vrata. Šta bi se dogodilo da nismo bili tamo? Da nismo ništa preduzeli? Mislim da bi bilo puno gore. Ja u to nemam nikakve sumnje. Niko nije bio spreman da da kredit toj zemlji. Obišla sam sve, pokucala na mnoga vrata u mnogim zemljama, puno ljubaznih reči i nežne podrške, ali bez ikakvog finansiranja”, rekla je Lagard, implicirajući da bi poteškoće u toj zemlji bile još gore nego današnja ekonomija u recesiji, povećane cene na osnovne usluge i promet, sveopšti porast potreba, otpuštanja u javnom i privatnom sektoru, zatvaranje hiljadu kompanija, produbljivanje recesije, zatvaranje ministarstava i fiskalnih kancelarija, smanjenje socijalne potrošnje i sa svim strukturnim promenama koje je MMF tražio od Argentine. Zar je moglo da bude gore?
[adsenseyu1]
Recepti MMF-a postali su hronični i perverzni, poznati i oprobani u brojnim zemljama, posebno u latinoameričkim, kada se novac daje vladama koje obično takve lažne zajmove ne troše da bi koristi imalo stanovništvo, već se novac obično vraća u iste blagajne odakle dolazi, i to u obrnutom ciklusu i sa katastrofalnim efektima po društva.
Generalno, teret plaćanja snosi stanovništvo, najugroženiji građani, srednja klasa, penzioneri, mladi koji obično imaju visoku stopu nezaposlenosti. Uključujući rezove ključnih sektora u zemlji kao što su zdravstvo, nauka, kultura i obrazovanje. U tom okviru najmanje su pogođeni imućni sektori, koji se obično zaštite od reformi.
Kada kažete MMF, svi znaju da se ne može mnogo uzdati u ove vrste finansijskih organizacija, koje kontrolišu upravo oni koji su vladari velikih prestonica, koji upravljaju velikim iznosima penzionih fondova u mnogim zemljama i koji često primenjuju ekonomske recepte koji pogoršavaju stanja ciljanih zemalja, koje padaju u sve veću zavisnost od tih organizacija.
Tu mislim na Svetsku banku čije je sedište u Njujorku sa pet glavnih deoničara – Francuska, Nemačka, Japan, Velika Britanija i Sjedinjene Države, kao i na Međunarodni monetarni fond sa sedištem u Vašingtonu.
To su entiteti usmereni na intenziviranje svetske dominacije od strane hiperindustrijalizovanih ekonomija, koje su obično najveći kreditori. Entiteti koji imaju tendenciju da slepo podržavaju vlade koje neodgovorno upravljaju svojim zemljama.
Nije slučajno što je i sama Kristin Lagard, dok je još bila direktorka MMF-a, pregovarala o sporazumu o kreditiranju Argentine. Lagard je u intervjuu u junu 2019., nakon godinu dana od početka spašavanja vlade Makrija rekla da je “argentinska ekonomija u neverovatno komplikovanoj situaciji, gde je nekoliko aktera podcenjivalo situaciju kada su počeli da pregovaraju o programu finansiranja te zemlje“.
Nobelovac za ekonomiju i veliki kritičar MMF-a Džozef Štiglic tvrdi “kako ekonomska politika Makrija nije uspela jer je bila zaslepljena zastarelim modelima“.
[adsenseyu4]
„Situacija se tako brzo pogoršala da je u ovom trenutku vrlo teško dati konačnu ocenu. Mislim da Argentina, kao odgovor na njene probleme, nije smela da ugovori ove ogromne zajmove od MMF-a. Teški trenuci čekaju Argentinu“, kaže Štiglic.
„MMF je pogrešno dao ovaj kredit, a zajedno sa Makrijevim greškama, na primer kada je počeo da uklanja izvozne poreze, a zatim iz ponovo uvodi. Zatim slede greške Centralne banke sa načinom sprovođenja monetarne politike i stabilizacije. MMF je morao na to da upozori, ali nije, jer je mislio da je ekonomska politika u redu i da će joj pomoći 50 milijardi dolara. Čarobna misao, presuda zamagljena ideologijom. MMF nije pomagao Argentini, već je kršio politiku neintervencije ili je pokušavao da modelira argentinsku politiku“, napisao je Štiglic.
Efekat „spašavanja“ MMF-a
Prema izveštaju koje je krajem maja dostavio Opservatorijum za javnu politiku Nacionalnog univerziteta u Avelanedi, Argentina je u prošloj godini izgubila 155.000 radnih mesta, što predstavlja jedno radno mesto manje na svakih minut i po. Nezaposlenost je u drugoj polovini 2019. dosegla dvocifrenu brojku i popela se na 10,6 odsto. Povećana je za 4,7 postotnih bodova u odnosu na 2015. i jedan postotni bod u odnosu na 2018. Procenjuje se da je u Argentini 2,2 miliona nezaposlenih, navodi se u dokumentu.
U zabrinjavajućoj činjenici sa ekonomskog stajališta, gore spomenuti dokument, kao primer katastrofalne uprave Maurisija Makrija, iz Argentine odlazi 2,4 miliona dolara na sat, 57 miliona dolara dnevno ili 20,5 milijardi dolara godišnje. To je isti iznos novca kog je Makriju pozajmio MMF. Dakle, to je i bio cilj kreditiranja sa paralelnim sprovođenjem „strukturnih reformi“, bilo u Argentini ili bilo gde u svetu.
2019.godina se neće dobro završiti za Argentinu i za ogromnu većinu njenog stanovništva, koje je nakon četiri godine vlade Makrija prošlo put ekonomske krize, kakve nije bilo od 2001. Sa deficitom koji bi mogao dostići 600 milijardi argentinskih pezosa, posebno zbog odluka Makrija koji sada troši toliko da će 2019. povećati dug za dodatnih 50 odsto u odnosu na 2018. godinu, samo kako bi MMF bio zadovoljan.
Predsednički kandidat Alberto Fernandez i njegova potpredsednička kandidatkinja s pravom kažu da “za zemlju dolaze teška i složena vremena nakon predsedničkih izbora”.
Šta dolazi prema „Frontu svih“, kog de fakto vodi bivša predsednica i njen dugogodišnji premijer za vreme vladavine porodice Kiršner, Alberto Fernandez? Nešto se zna u izjavi objavljenoj nakon sastanka sa misijom MMF-a koji je kandidat Alberto Fernandez imao u avgustu ove godine. Buduća vlada je rekla da se mora ponovo pregovarati o Makrijevom sporazumu s MMF-om. Pogotovo zato što ova agencija i vlada nisu uspeli da ostvare nijedan obećani cilj.
Nisu oporavili ekonomski rast, nisu stovorili radna mesta i suzbili su siromaštvo koje već premašuje 32 odsto. Nisu smanjili inflaciju koja je dosegla 53,9 odsto, niti smanjili javni dug koji je porastao 29 postotnih bodova u odnosu na BDP.
„Front svih“ je više puta isticao da “ekonomski program koji promoviše vlada Makrija ne odražava nijedan prioritet njihove platforme“.
Makri, uprkos brojkama koje njegovu vladu svrstavaju u jednu od najgorih u Argentini u poslednjih 30 godina, sa katastrofalnim upravljanjem i vladom koja je oštro pogodovala njegovom okruženju i porodici, još uvek želi pobedu.
On se potpuno odvojio od stvarnosti, a njegove zablude mu ne dopuštaju da vidi nastalu štetu. U svojoj slepoći baca odgovornost na prethodnu vladu i na onu koja dolazi. Makri je megaloman koji je koštao Argentinu njenih razvojnih mogućnosti i koji će je koštati krvi, znoja i suza, jer se zemlja mora izvući iz krize u koju je potonula i vratiti dugove.
Ironija je da će Alberto Fernandez i Kristina Kiršner još jednom morati da odrade isti posao kao nakon bankrota 2002. i restrukturiraju dugove, jer tek onda Argentina može krenuti putem ubrzanog razvoja, na istoj tački na kojoj je bila 2013. i 2014.
(logicno.com)
