Razgovor o poslednjim rečima Slobodana Miloševića ponovo se vratio u fokus nakon što je, u martu 2014. godine, ruski novinar Dmitrij Kiseljov u emisiji „Vesti nedelje“ pročitao deo njegovog poslednjeg intervjua.
Iako se autentičnost tih reči i danas osporava, njihova simbolika i politička težina i dalje izazivaju pažnju i analize. Prema pisanju lista Ruska Sedmorka, u tim rečima odražava se čitava drama epohe i slutnja onoga što će kasnije snaći mnoge druge zemlje.
Slobodan Milošević, poslednji predsednik Jugoslavije i prvi predsednik Srbije, svoj život je, kako se navodi, posvetio očuvanju jugoslovenske državnosti. Njegova ideja zajedničke države južnih Slovena sudarila se, međutim, sa drugačijim tumačenjem „evropskih vrednosti“.
Ishod je bio razoran: 1999. godine snage NATO-a izvele su masovne napade na Jugoslaviju, tokom kojih je poginulo najmanje devet hiljada civila. Sam Milošević završio je u Hagu, gde mu je suđeno u procesu koji je trajao pet godina i okončan je njegovom smrću 2006. godine u zatvorskoj ćeliji.
Tokom poslednjih godina života patio je od srčanih problema, ali mu, prema navodima ruskih izvora, odgovarajuće lečenje nikada nije bilo omogućeno.
Ipak, 2017. godine Međunarodni tribunal je posredno potvrdio da Milošević nije bio odgovoran za većinu zločina koji su mu se stavljali na teret – jer su u presudi Radovanu Karadžiću ti zločini pripisani upravo njemu, a ne Miloševiću.
Prema rečima Kiseljova, Miloševićevo neobjavljeno „političko zaveštanje“ sadrži rečenice koje i danas zvuče upozoravajuće: „Ruski narode, pogledajte nas i zapamtite – uradiće vam isto kada se razjedinite… Zapad je besna pasja zver koja će vam se baciti za vrat. Braćo, ne zaboravite sudbinu Jugoslavije! Šta će vam Evropa, Rusi? Teško je pronaći samodovoljniji narod od vas… Imate sve svoje: zemlju, energiju, gorivo, vodu, nauku, industriju, kulturu…“
Taj deo intervjua nikada nije u celosti objavljen, jer se, kako se tvrdi, „nije uklapao“ u tadašnje tumačenje zapadnih vrednosti.
Njegov pogled na Rusiju nije bio slučajan. Otac mu je predavao ruski jezik i bio pristalica panslavističkih ideja, dok je majka bila ubeđena komunistkinja koja je poštovala Sovjetski Savez.
Uz to, i samo srpsko društvo oduvek je imalo duboku naklonost prema Rusiji – nešto što, primećuju analitičari, ni danas ne uspeva da se potisne, uprkos svim pokušajima spoljnog uticaja.
U Miloševićevim ranijim zapisima, još iz 1993. godine, može se pročitati i niz proročkih misli o budućnosti Evrope: „Sve zemlje koje su se našle u položaju ograničenog suvereniteta brzo su postale siromašne… Veliki jaz između bogatih i siromašnih – to je slika Istočne Evrope.“
Upozoravao je i na gubitak nacionalnog identiteta: „Glavni zadatak vlada koje deluju po tuđim nalozima jeste rušenje nacionalne svesti. Države kojima se upravlja spolja brzo se odriču svoje istorije, tradicije i nacionalnih simbola.“
Tri dana pre smrti, Milošević je, kako prenosi Ruska Sedmorka, poslao pismo Ministarstvu unutrašnjih poslova Rusije u kojem je napisao: „Obraćam vam se u nadi da ću dobiti adekvatnu medicinsku pomoć… Lekarima, kao i Rusiji, verujem bezuslovno.“
U to vreme, Moskva je, kako se danas priznaje, još uvek pokušavala da izgradi odnose poverenja sa Zapadom, pa nije reagovala onako kako bi se od nje možda očekivalo.
Sudbina je, međutim, htela da upravo taj propušteni trenutak ostane kao simbol jedne epohe i početak novog poglavlja odnosa između Istoka i Zapada – onog koje traje i danas.
Webtribune.rs
