Dešavanja oko Sporazuma sa narodom potvrđuju tezu da protestima u Srbiji ne upravljaju suverenisti
Premda u protestima „1 od 5 miliona“ učestvuju i suverenističe stranke – Dveri, Narodna stranka i Zdrava Srbija, ipak je utisak da, nekako, ton demonstracijama poglavito daju prozapadne (atlantističke) partije i ideologije.
To se možda može videti, između ostalog, i po tome što predloženi Sporazum s narodom (ovde) uopšte ne sadrži reči „Kosovo“ ili „Republika Srpska“.
Štaviše, tačka 4 ovog Sporazuma koja je, prema uveravanjima što ih je autor ovog teksta dobio od suverenista iz SzP, trebalo približno da glasi: „Ne priznajemo nijedan državni ili ekonomski sporazum koji ova nelegitimna vlast bude potpisala, te upozoravamo druge države, međunarodne organizacije i institucije, kao i kompanije, da ovo prime k znanju“, preformulisana je kao: „Obavezujemo se da ćemo obelodaniti i preispitati sve akte koji su do sada usvojeni i koje bi sadašnji nedemokratski režim usvojio, a koji ugrožavaju državne, nacionalne i ekonomske nterese“.
Suštinska je razlika između javnog i upozoravajućeg odricanja prava „nelegitimnoj vlasti“ da sklapa sporazume koji se tiču državnih, nacionalnih i ekonomskih interesa – uključiv i ugovore o statusu Kosmeta, i onoga što je na kraju završilo u Ugovoru s narodom, a što je samo slaba i mlaka najava da će takvi sporazumi biti – tek „preispitani“ (?!).
Tako se posredno, po mom mišljenju, potvrđuju procene iz krugova ozbiljnih beogradskih analitičara da, kakva god da je namera učesnika, najopasniji učinak ovih protesta može biti, zapravo, jačanje atlantističkog pritiska na Aleksandra Vučića kako bi što pre potpisao „Pravno obavezujući sporazum“, odnosno, omogućio „Kosovu“ dobijanje stolice u UN.
Da događaji, izgleda, idu u tom pravcu pokazuje ne samo izjava srpskog ministra inostranih poslova da je „sada povoljan momenat za rešavanje kosovskog pitanja“ jer će, u trenutnoj konstelaciji, „SAD podržati dogovor Beograda i Prištine“ (ovde), već i razmišljanja koja, iznebuha, čujem iz izvora koji komuniciraju s vlastima, da „stolica u UN za Kosovo možda i nije tako strašna“, budući da su „Belorusija i Ukrajina, kao deo jedne države (SSSR), bile u UN“, te da „i Republika Srpska može istu priliku da iskoristi da i ona uđe u UN“.
Tačno je da je Dodik više puta rekao da „ako Kosovo bude primljeno u UN, Republika Srpska će preduzeti korake u tom pravcu“ (ovde i ovde), pozivajući se, između ostalog, i na duh Rezolucije Skupštine RS od 22. februara 2008. godine (ovde). Ovu vezanu nameru nedavno je afirmisao i Dragomir Anđelković, analitičar blizak SNS-u (ovde). Ali, hajde da vidimo da li beogradsko puštanje Kosova u UN može biti praćeno i, istovremenim, ulaskom Republike Srpske u svetsku organizaciju.
[adsenseyu1]
Ideja da se „Kosovo“, „po modelu Belorusije, Ukrajine i SSSR“, može slobodno primiti u UN, a da i dalje pravno ostane deo Srbije (?), javila se još 2006. godine. Nju je, kao alternativu, izneo Srđan Srećković, tadašnji potpredsednik SPO, ukazavši da je „lider naše stranke, Vuk Drašković, analizirao veliki broj mirovnih sporazuma“ i zaključio kako su „različita rešenja moguća“ – poput činjenice da je „SSSR bio stalni član SB UN, ali su Belorusija i Ukrajina imale posebne stolice u UN“ (ovde).
Saša Janković, kao lider Pokreta slobodnih građana, obnovio je ovu ideju 2018. godine. Tvrdio je da Srbija može da „predloži da se dogovori o ulasku (`Kosova`) u UN, slično modelu nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i Ukrajine ili Belorusije, dakle bez priznanja nezavisnosti s naše strane“. „U međuvremenu“, objašnjavao je on, „razvijamo demokratiju, privredu i dobar život, ne kočimo jedni druge, već sarađujemo…“ (ovde). I sve je super, hojla, hojla…
Međutim, sve ove ideje (čitaj: „udice“) ne uzimaju u obzir sledeće činjenice.
Najpre, slučaj „SSSR, Belorusije i Ukrajine“ desio se u specifičnom i teško ponovljivom istorijskom trenutku, prilikom osnivanja OUN 1944-1945. godine. Naime, SSSR je trebalo nagovoriti da uđe u novu Ligu naroda, kao i da objavi rat Japanu. Bilo je predviđeno da u OUN uđu britanski dominioni: Indija, Kanada, Australija, Novi Zeland i Južna Afrika. To bi Britaniji dalo šest glasova u Generalnoj skupštini UN – od pedesetak članica (ovde). Staljin je, međutim, recipročno tražio da u UN bude porimljeno i svih 16 sovjetskih republika (ovde i ovde).
Pošto su članice UN mogle da budu samo države, sa sopstvenom vojskom i diplomatijom, u skladu sa ovom Staljinovom kontra-akcijom, Plenum CK KP SSSR doneo je odluku, 28. januara 1944. godine, „o proširenju prava saveznih republika u oblasti odbrane i spoljne politike“, da bi istog dana, Vrhovni Sovjet SSSR usvojio dva zakona: „O formiranju vojnih formacija saveznih republika“ i „O obezbeđivanju nadležnosti saveznih republika u oblasti spoljnih odnosa“ (ovde).
Britanija i SAD, međutim, odbile su ovaj manevar Moskve, pristavši da SSSR – osim mesta stalne članice Saveta bezbednosti (s pravom veta) – dobije samo još dva glasa u Generalnoj skupštini: Ukrajinu i Belorusiju. Kako bi ove republike SSSR formalno bile ukrašene prerogativima istinskih država i tako stekle pravo na prijem u UN, ne samo da su Belorusija i Ukrajina formalno dobile svoju „diplomatiju“ i „vojsku“, već je za komandanta oružanih snaga Ukrajine imenovan general-lajtnant Vasilij Pilipovič Gerasimenko (isto).
Naravno da su Belorusija i Ukrajina, ubrzo po osnivanju OUN, razvlašćene za bilo kakve prerogative vezane za vojsku i diplomatiju, a taj proces je završen negde u proleće 1946. godine (isto). To što ove dve „države“, posle toga, nisu bile odmah izbačene iz OUN, zasluga je samo „veto power“ koju je imao SSSR u Savetu bezbednosti OUN.
Ali, to je bio specifični i neponovoljivi istorijski trenutak (ovde). Formalno, po Povelji UN, samo država može biti primeljena za članicu OUN. Tzv. Republika Kosovo ima Ministarstvo spoljnih poslova, a nedavno je dobila i vojsku. Ovu „NATO-narko teritoriju“, kao formalno „nezavisnu državu“, priznalo je nekih 99 članica OUN – malo preko polovine članica (od 193).
Međutim, Republika Srpska, ako pogledamo realno stanje na terenu, nema – niti po Ustavu BiH može imati – vlastitu diplomatiju, a njena vojska je ukinuta 1. januara 2006. godine (ovde). Republiku Srpsku, kao nezavisnu državu, nažalost ne priznaje nijedna jedina zemlja – čak ni Srbija.
U tom smislu, opravdanje da Beograd „Republiku Kosovo“ može pustiti u UN, s tim da odmah iza njega u OUN uđe Republika Srpska, teško da ima ozbiljnije utemeljenje u realnosti.
Budimo realni – Kosovo, kakvo god da je, zahvaljujući svojim atlantističkim patronima, uspelo je da se domogne većeg broja prerogativa države od, večito sumnjive, samosvojne i „proruske“, Republike Srpske. Stoga, prijem „Republike Kosovo“ u UN, s amanetom Beograda, nikako ne podrazumeva i automatski otvorena vrata OUN za Republiku Srpsku.
Položaj RS zakovan je međunarodnopravnim Dejtonskim sporazumom, koji predviđa da entiteti mogu „sklapati sporazume s državama i međunarodnim organizacijama uz pristanak parlamentarne skupštine“ BiH (čl. 3, st. 1) – u kojoj su većina Hrvati i Muslimani. To je dozvola koju Republika Sršska, ne zavravajmo se, nikada neće dobiti.
Dakle, bolje da ne sanjamo o RS koja „u UN ulazi posle Kosova“. Bojim se da od toga nema ništa. Razumnije je da ne dozvolimo, nipošto i ni po koju cenu, da Kosovo uđe u UN (ovde).
Preklinjem vas da razumemo da je priča o „postkosovskoj“ Srpskoj kao narednoj, „195. članici“ OUN zapravo tek bajka za naivne (ovde). Zar ćemo ponovo biti žrtva svoje magareće naivnosti kao 1918, 1941. ili 2000. godine?
