Piše: Čedomir Antić
Jednog jutra, prošlog proleća, izvesni četrdesetšestogodišnjak probudio se rano ujutro i pošao ka Domu narodne skupštine Srbije da položi zakletvu i tako postane peti i do sada najmlađi predsednik Republike Srbije.
Za tu priliku priređene su manifestacije koje nisu pratile ustoličenja njegovih prethodnika. Vučić kao da je o sentenariji srpske srednjovekovne kraljevine, uspravan nad Ustavom i Miroslavljevim jevanđeljem, pokušavao da se poistoveti sa najvažnijim ličnostima naše istorije.
[adsenseyu1]
Toga dana on se zakleo da će „sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo“. U govoru nakon polaganja zakletve predsednik je, nasuprot tome, izneo svoj program i želju „da se Srbija mane mitova i okrene se radu i sebi“. O kakvim se mitovima radi osetili smo tokom godinu dana nečuvene kampanje u prilog podele Kosova i Metohije i trajnog zatvaranja ovog velikog i važnog pitanja.
Predsednik je dakle, istog dana kada je položio zakletvu, započeo kampanju kako bi je sa što manje štete po sebe i svoju stranku prekršio. Sećam se kako je pre dvanaest godina u emisiji Problem, koja je emitovana na Studiju B, tadašnji generalni sekretar Šešeljeve stranke Aleksandar Vučić reagovao na ideju o istorijskom sporazumu Srbije i Albanaca, etničkom razgraničenju, autonomiji za izolovane enklave i eksteritorijalnosti za pet svetinja – u zamenu za priznanje nezavisnosti ostatka Kosova.
Čitava emisija danas je dostupna na interentu, a izdvojen je i deo dijaloga o ovoj temi. Današnji predsednik je neprekidno pitao: „Dobro, a ako vam ne daju podelu, vi ćete naravno priznati nezavisnost !?“ Tako se u to vreme inače bečio i pronalazio izdajnika u svakome ko nije bio radikal. Naravno, predlagao je proglašenje okupacije Kosova bez prekida odnosa sa okupatorima i organizovanja pokreta otpora.
Ne smeta što je predsednik Vučić promenio mišljenje. Mnogi su veliki političari to činili. Gnušam se što je on u stvari ostao isti. I dalje vodi politiku čiji su prioriteti lična i stranačka korist. Da je ozbiljan on bi vodio politiku kakvu je vodio Izrael pod vladama Jicaka Rabina i Arijela Šarona. Politiku koju su naši kraljevi i vlade prihvatili u vreme ratova iz 1912. i 1914. godine.
Kako neko tako inteligentan i iskusan može i da pomisli da će predstava koju vodi u Srbiji – gde čas kaže da želi razgraničenje, čas podelu, čas govori da smo sve izgubili, čas da neće priznati nezavisnost KiM, ali poziva građane da odbace mitove i pomire se sa stvarnošću – na bilo koji način uticati na velike sile koje su Albancima omogućile dosadašnje uspehe?
[adsenseyu1]
Postoji samo jedan način da postigne ono što danas tvrdi da je njegova najvažnija težnja. Popuštanje svakako neće dobiti od srednjerangiranih diplomata i bezuticajnih evropskih funkcionera koji sada posreduju na pregovorima. Posebno neće biti napretka na osnovu dosadašnje vike i kuknjave. Jedini put je da postigne široki sporazum u skupštini i javnosti oko onoga za šta se zalaže i da onda sa pozicija vlade koja predstavlja 90% parlamentarnih stranaka zaustavi pregovore.
Ponudi Albancima i njihovim zaštitnicima dve opcije: suštinsku autonomiju u Srbiji, izvodljivu i funkcionalnu, iza koje bi stala srpska država; ili istorijski sporazum i podelu. Ako ne žele nešto od ta dva, treba prekinuti pregovore i otkazati sve sporazume od početka pregovora u Briselu 2011. Tek tada bi se u pregovore uključili važniji faktori iz SAD, Britanije i Nemačke. Tek tada bi bilo moguće dobiti kompromis.
Vidljivo je međutim da predsednikove najave oko podele u svetu niko ne uzima ozbiljno. Kako su samo prošli Đinđić i Tadić kada su nešto tako samo i nagovestili? Ovo je zato unutrašnja predstava koja za cilj ima pripremu javnosti za praktično bezuslovnu predaju Kosova. Zar nije to, uostalom, bila alternativa sadašnjem stanju koja je još 2006. bila u svesti Aleksandra Vučića?
Istinski cilj je već postignut. Opozicija je sluđena. Deo kao centralni segment politike uzima očuvanje sadašnjeg, inače teškog i dugoročno neizdrživog stanja na Kosovu. Ove stranke, od kojih mnoge decenijama nisu bile spremne da se bave Kosovom ili su bile vrlo popustljive, sada su radikalnije od Šešeljevaca.
Drugi, manji deo, brine o Albancima u Beogradu i Novom Sadu. Kako njih „podeliti“ ako se razgraničimo? Za Srbe proterane iz Prizrena i Peći ih razumljivo nikada nije bilo briga (o tome treba da brinu „drugovi pošteni Albanci“).
Dvojica od trojice Vučićevih sagovornika iz emisije snimljene 2006. do danas su postali njegovi saradnici, a Miroslavljevo jevanđelje korišćeno na zakletvi bilo je obična fototipija.
(Napredni klub)
