Posle izjave načelnika Generalštaba Oružanih snaga Rusije da se NATO sprema za sukob velikih razmera, analitičari ocenjuju koliko je realna pretnja od rata.
Politički analitičar Dragomir Anđelković kaže za Sputnjik da je nesumnjivo da je NATO povećao nivo aktivnosti u baltičkom regionu i da tako visok nivo aktivnosti na granici Rusije uvek nosi određene rizike.
Takav nivo aktivnosti mogao bi, čak i bez ičije želje i volje da se pretvori u potencijalni konflikt, upozorava Anđelković.
Vojne vežbe NATO-a u baltičkim zemljama, Poljskoj, kao i u vodama Crnog i Baltičkog mora, ukazuju na činjenicu da se Alijansa priprema za sukob velikih razmera, izjavio je načelnik Generalštaba Oružanih snaga Rusije Valerij Gerasimov, obraćajući se stranim vojnim atašeima.
Anđelković smatra da je general Valerij Gerasimov svojom izjavom izrazio bojazan da takve aktivnosti imaju zapaljiv karakter i da bi mogle da dovedu do nečega što niko ne želi.
„Ne verujem da je to bilo kakva pretnja pa čak ni upozorenje da će Rusija bilo koga na neki način ugroziti, već izražavanje zabrinutosti da stvari mogu da se otrgnu kontroli“, zaključio je Anđelković.
Sergej Jermakov iz ruskog Centra za studije odbrane kaže da se posle samita NATO-a u Londonu, bez obzira na sve nesuglasice između država članica, pokazalo da postoji saglasnost kad je reč o traženju spoljnog neprijatelja, a to je Rusija, „iako se na horizontu javlja i Kina kao potencijalni protivnik“.
„Sve sile NATO-a su usmerene na protivljenje ruskoj mitskoj pretnji. Stoltenberg, kao generalni sekretar NATO-a, govorio je o tome da se praksa povećanja vojnog potencijala u blizini ruskih granica nastavlja. Svoju aktivnost prema Rusiji, NATO će i dalje bazirati na ‘dijalogu sa pozicije sile’, što je za našu državu neprihvatljivo, jer nikada nećemo popustiti pod pritiskom“, kaže Jermakov.
Prema njegovim rečima, očigledno je da su vojne operacije NATO-a usmerene na razmeštanje dopunskih vojnih potencijala, što rusko rukovodstvo tumači kao pripremu za konflikt.
NATO se po definiciji sprema za veliki vojni sukob jer posle raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta više nije postojala nikakva trezvena, racionalna osnova za produžetak njegovog postojanja, kaže za Sputnjik dr Srđa Trifković, spoljnopolitički urednik američkog mesečnika „Kronikls“.
Od osnivanja 1949. godine, NATO je bio formalno definisan kao odbrambena alijansa koja bi trebalo da štiti Zapadnu Evropu od potencijalne sovjetske agresije, a sa nestankom te pretnje, po definiciji je bilo očekivano da i NATO zaključi da je njegova misija okončana i da prestane sa postojanjem, dodaje Trifković.
Međutim, agresijom protiv Srbije 1999. videlo se da je NATO redefinisao svoju ulogu kao izvršioca geopolitičkih projekata koji više nisu ni u kakvoj vezi sa odbrambenom funkcijom, niti sa međunarodnim pravom, ističe Trifković.
„Svejedno, ne smatram da se NATO kao celina u ovom trenutku sprema za nekakav veliki, agresivni rat protiv Ruske Federacije. Zveckanje oružjem duž istočnih granica NATO-a odgovara rusofobnim zemljama, poput Estonije, Letonije, Litvanije, Poljske i Rumunije, ali nemaju veliku supstancu ukoliko u političkom smislu iza takvog zaoštravanja ne stoje ključne evropske zemlje NATO-a kao što su Nemačka i Francuska“, kaže Trifković.
