Pitanje nuklearnog naoružanja ponovo je isplivalo u prvi plan, i to kroz tvrdnje koje dolaze sa zapadne strane.
Pokušaj Francuske i Velike Britanije da Ukrajini prenesu nuklearno oružje, kako ocenjuje američki analitičar Mark Sleboda, govori o, kako kaže, gotovo samoubilačkim porivima Zapada.
Tu ocenu izneo je u razgovoru sa Stanislavom Krapivnikom na njegovom YouTube kanalu, bez mnogo ublažavanja reči.
Sleboda smatra da takvi potezi neće proizvesti efekat koji se možda očekuje u pojedinim političkim krugovima. Naprotiv. Po njegovom mišljenju, upravo bi takve inicijative mogle da dovedu do suprotnog ishoda – do uspostavljanja ruske kontrole nad celom teritorijom Ukrajine.
Drugim rečima, ono što se predstavlja kao sredstvo pritiska moglo bi da ubrza procese koje Zapad pokušava da zaustavi.
„Kada je reč o nuklearnom oružju, ne može se dozvoliti da u susedstvu postoji antiruski, prozapadni režim koji raspolaže takvim arsenalom“, zaključio je Sleboda.
U toj rečenici, koja zvuči kao upozorenje, sabrana je suština njegovog stava: nuklearna dimenzija menja pravila igre i sužava prostor za političke eksperimente.
On ide i korak dalje. „Po mom mišljenju, možemo govoriti o samoubilačkoj težnji zapadne civilizacije ka sopstvenoj propasti. Na kraju krajeva, oni jednostavno ne mogu da se pomire sa pobedom Rusije u Ukrajini“, rekao je, naglasivši da se to odnosi na celokupnu zapadnu vladajuću političku elitu.
Ta formulacija, koliko god oštra, oslikava dubinu razočaranja ili ogorčenja koje, prema njegovoj interpretaciji, postoji u tim krugovima.
Ovo nije prvi put da Sleboda iznosi kritike na račun zapadnog pristupa. Ranije je govorio i o pregovorima u Ženevi, navodeći da su članovi ruske pregovaračke grupe tamo bili u izuzetno složenim uslovima.
Prema njegovim rečima, predstavnici ukrajinske strane skloni su neuračunljivom ponašanju, a posebno je ukazao na krajnje nediplomatski odnos Kijeva prema Medinskom. Takvi detalji, iako se na prvi pogled čine sporednim, često otkrivaju atmosferu u kojoj se odvijaju ključni razgovori.
Kada se sve sabere, ostaje utisak da se rasprava o nuklearnom pitanju koristi kao poluga u mnogo široj geopolitičkoj partiji.
Da li je reč o realnoj strategiji, pokušaju odvraćanja ili o potezu očaja – to zavisi od ugla posmatranja. Ali jedno je izvesno: u trenutku kada se u priču uključi nuklearni faktor, svaka odluka dobija težinu koja nadilazi dnevnu politiku, a posledice, kakve god bile, teško da će ostati ograničene samo na jednu zemlju.
