O teškoj ratnoj stvarnosti, stradanju ruskog naroda, borbi da se vrati život u LNR i tragičnim događajima u svojoj zemlji za „Pečat“ govori savetnica rukovodioca Luganske Narodne Republike
Naša sagovornica Ana Borisovna Soroka u svojoj sredini uživa status nacionalnog heroja. Umesto da nosi pušku, danas pomaže svom narodu na različite načine. Ima odlučujuću ulogu u najbitnijim segmentima života u Lugansku. Ana Soroka govori o stradanju svog naroda i velikoj borbi da se ceo prostor LNR sjedini i vrati normalnom životu u okviru Ruske Federacije.
Osam je teških godina iza LNR-a, kada je ruski narod zverski ubijan i ponižavan. Bili su bespomoćni u tim godinama jeze, straha i terora koji su sprovodili ukrajinski nacisti – jer su Rusi. Lugansk je bio crna meta za krvavi odstrel. Upravo onako kako je danas u mučeničkom Donjecku – kaže na početku razgovora Ana Soroka.
„Za nas je bila prelomna 2014. godina. Naš život se izmenio iz korena, u narodu se probudilo stremljenje za borbu za svoju zemlju, za svoju istoriju, tradiciju, slobodu, duhovnost, veru. Rat koji je Ukrajina pokrenula protiv sopstvenog naroda je bio očekivan. Unutrašnja politika, koju je, uz pomoć evropskih zemalja, Amerike i Velike Britanije, Ukrajina vodila, stvorila je veliku razjedinjenost u narodu.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
To smo videli 2004, ali i ranije. Nažalost, državnu politiku su sprovodili ljudi čiji su duhovni preci bili učesnici OUN UPA (ukrajinska nacistička organizacija). Sarađivali su s fašistima za vreme Velikog otadžbinskog rata, ubijali i monstruozno mučili mirno stanovništvo. Kao rezultat takve politike, možemo da vidimo, nažalost, izmenjenu svest nekih građana, učesnika nacističkih bataljona, sa ideologijom mržnje prema svemu ruskom, s propagandom nasilja i ubijanja ruskog stanovništva.
„Naglasila bih da je za njih karakteristična mržnja baš prema svemu, što je rusko i pre svega pravoslavno, što je vezano za Moskovski patrijarhat. Uprkos svemu, što sam navela, naši građani se nisu predali, mi nastavljamo našu borbu, nismo izgubili veru u budućnost i nismo izgubili svoju duševnu dobrotu i saosećajnost“, ističe Ana Soroka.
Pojasnite jedan od vaših najbitnijih zadataka – razotkrivanje monstruoznih zločina, koje su počinjeni na teritoriji Luganske Narodne Republike nad ruskim narodom.
Od 2014. godine, konkretnije od maja, postali smo svedoci stravičnih događaja, kao što je spaljivanje ljudi u Odesi, kada je Lugansk počela da bombarduje vojna avijacija Ukrajine. Drugog juna iste godine ovde su poginuli nedužni ljudi i deca, pored dečjeg igrališta. Shvatili smo da moramo da nađemo način da branimo svoja prava, i da beležimo, a posle i da dokažemo da Ukrajina čini zločine protiv osnovnih ljudskih prava.
Shvatili smo i da u taj proces moramo da uključimo sve zvanične institucije i da sve bude u skladu sa zakonom. Tako je tokom leta 2014. formirana Operativna stručna komisija, koju čine vrhunski pravnici, vrsni kriminalistički inspektori, koji su krenuli da beleže u protokolima sva grantiranja, ubijanja civilnog stanovništva, uništavanja infrastrukture.
Kasnije je taj prikupljeni materijal postao osnov za podizanje krivične prijave koja je bila procesuirana u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a kasnije u Ministarstvu državne bezbednosti u skladu sa tačkom optužnice za genocid, jer je u tom trenutku broj poginulih civila bio veći od hiljadu i po.
Pored toga smo izgradili svojevrsni sistem za odbranu naših prava: državni i društveni – državni ograni (specijalna komisija, stvorena 2018) prikupljali su materijale za dokazivanje zločina i kasnije prosleđivali organizaciji „Memorijal“. Mi smo se obraćali aktuelnim međunarodnim institucijama: Evropskom sudu za ljudska prava, Međunarodnom sudu za ljudska prava, ali zbog duplih standarda ostali smo bez odgovora.
Uspeli smo da uspostavimo kontakt s Haškim sudom, poslali smo im materijale koji dokazuju monstruozne zločine, odgovoreno nam je da je to zabeleženo. I to je sve! Zašto ceo „civilizovani svet“, kako oni sebe nazivaju, smatra da su ljudi Donbasa drugačiji i da nemaju osnovna ljudska prava? Ta činjenica iznenađuje i vređa naše dostojanstvo. Pogotovo što nam je poznato da zapadne sile godinama rade na demonizaciji i stvaranju negativne slike o ruskom narodu. Na taj način oni su pripremali „opravdanje“ za vojnu intervenciju, a pregovori o mirnom rešavanju konflikta nisu bili deo njihovog plana.
[adsenseyu1]
Veliko razočaranje za nas je bila izjava Angele Merkel da je Minski sporazum, u koji smo ušli s velikom gorčinom, bio iskorišćen za jačanje ukrajinske vojske. Osam godina smo se nadali da će Ukrajina započeti pregovore, ali je sada svima jasno da oni nikada nisu imali tu nameru. Takođe, kao primer mogu da navedem bombardovanje naših naseljenih mesta pored linije razgraničenja (za vreme trajanja Minskog sporazuma) koja su potpuno uništena. A naseljena mesta na ukrajinskoj strani ostala su očuvana, jer smo mi poštovali svaki dogovor.
Koji su najteži momenti u novijoj istoriji Luganska?
Definitivno 2014. je za nas najtragičija godina. Od juna do oktobra, grad Lugansk je bio prazan, bio je to grad gladnih ljudi, koji pate zbog vojne agresije: nismo imali struju, vodu, hranu… uslovi u kojim smo živeli su bili nepodnošljivi.
Tokom tog perioda učestvovala sam u vojnim akcijama. Potom sam odlučila da se vratim radu koji je vezan za pomoć građanima u obezbeđivanju hrane i lekova. Bilo nam je strašno kada smo sakupljali leševe svojih sugrađana, nevinih ljudi, poginulih usled neprekidnog ukrajinskog bombardovanja.
Krajem avgusta dobili smo prve kamione humanitarne pomoći od Ruske Federacije, spasli su nas! Imamo video-materijal, dostupan je i na jutjubu, i danas taj materijal ne mogu da gledam bez suza, kada vidim kako su ljudi na kolenima (zbog zahvalnosti) dočekivali te bele kamione spasa iz Rusije… Tragedija grada Luganska koja se desila tokom leta 2014. zauvek će ostati u mom pamćenju. Ako gledamo 2014. godinu, Lugansk je bio na prvom mestu po broju poginulih.
Koliko je stradalih u periodu od 2014. do danas?
Od 2014. do današnjeg dana poginulo je oko pet hiljada civila. Samo 2014. poginulo je 35 dece. Za vojna lica ne mogu da kažem, jer su to zaštićeni podaci. Uništeno je više od 3.000 infrastrukturnih objekata: škola, vrtića, bolnica… Žao mi je što nismo bili u mogućnosti da oslobodimo svoje teritorije 2014, kada Ukrajina nije bila toliko vojno jaka.
Sada za to plaćamo visoku cenu, jer smo tada bili prinuđeni da se povučemo. Danas s velikim naporom i gubicima pokušavamo da vratimo svoje teritorije. Tada nam je bilo jasno da ne možemo da očekujemo ništa humano od Ukrajine i da oni žele da nas unište. To moje mišljenje.
Sada smo svedoci svakodnevnog nehumanog bombardovanja Donjecka američkim sistemima HIMARS. Čovek ostaje bez reči! Možemo slobodno da uporedimo stradanje Luganska 2014. sa stradanjem Donjecka 2022–23. godine. Ali naš narod je vredan i radan. Svaki slobodan trenutak koristimo da bismo gradili, renovirali i vraćali život u normalu, iako smo svesni da opet može da se desi bombardovanje.
Možemo li da kažemo da je ovo rat protiv pravoslavlja?
Slažem se, pored rusofobije, osetili smo mržnju prema Slovenima, pravoslavlju. Nije mi jasno kako je Ukrajina prestala da se identifikuje kao slovenska zemlja. Počela je da teži „evropskim vrednostima“, a takve vrednosti su svima nama znane vekovima: kolonijalni odnos prema drugim narodima, spremnost na genocid…
Verujem da je to tako, motiv je mržnja protiv Slovena, protiv pravoslavaca. U korenu, u mentalnom sklopu mi se razlikujemo od Zapada, jer ne želimo da prihvatimo licemerna „pravila“ koja nam nameće taj Zapad.
Mi se radujemo što je Rusija smogla snage da se suprotstavi ovom licemerju, da se bori za prave vrednosti. Da nas odbrani!
Rat protiv Slovena i protiv pravoslavaca je globalan, on se ne ograničava samo na Donbas, SAD i Velika Britanija pripremali su sistematski ovaj konflikt: gradili su logore na zapadu Ukrajine, potencirali su mržnju meću građanima i na istoku i na zapadu zemlje, diskriminisali ruski jezik. Naši građani su uvek poštovali ukrajinski jezik, ali kada je taj jezik počeo agresivno da se nameće i da proteruje ruski jezik, situacija se promenila. Mi vidimo da je cilj – destabilizacija i ponižavanje Rusije.
Naša borba nije laka! U Ukrajinu zapadne sile dopremaju ogromne količine vojne tehnike. Ali mi znamo da je moralna pobeda veoma bitna za razumevanje zašto je počela Specijalna vojna operacija.
Vaš posao je sada veoma odgovoran. Koji su glavni zadaci danas?
Glavni zadatak danas je očuvanje ljudskih života. Ali ako se desi stradanje, moramo da pružamo svu moguću pomoć i podršku porodicama poginulih. Oni nam se svakodnevno obraćaju, traže svoje poginule. Još nismo sve postradale popisali, još tragamo za poginulim sugrađanima. Obilazimo oslobođene teritorije, pomažemo u pronalaženju tela nestalih, prepoznavanju i identifikaciji tela ubijenih.
Predsednik sam Specijalne komisije za prikupljanje dokaza ratnih zločina vojnopolitičkog rukovodstva Ukrajine protiv civilnog stanovništva Luganske Narodne Republike. Na bazi ove specijalne komisije 2021. godine je stvorena radna grupa za pronalaženje i sahranjivanje tela ubijenih u agresiji Ukrajine protiv civilnog stanovništva Luganske Narodne Republike.
Jedan od bitnijih zadataka je razmena zarobljenika, vraćanje preživelih građana svojim kućama. A poginule moramo dostojno da sahranimo.
Donbas i Srbi
Kroz istoriju 18. veka srpski narod iz Hercegovine se doseljavao na prostore Luganska i Donjecka. Najpre Luganska. Grad Slavjanoserbsk je simbol i pečat tog našeg zajedničkog istorijskog perioda. I danas u Lugansku postoje porodice svesne svog porekla. Nisu zaboravljeni ni srpski običaji. U Slavjanoserbsku postoji prelepa srpska crkva. Danas je to jedan narod. A to je zapravo istorijski dokaz da smo mi zaista jedan narod.
Srpski narod pruža veliku podršku narodu Donbasa, kako to doživljavate?
To je izuzetno bitno za nas, ovih osam godina takvo saznanje nas ohrabruje. Imamo isti duh, srpski narod doživljavamo kao braću i sestre. Najviše pomoći i podrške humanitaraca imali smo upravo iz Srbije. Vi ste prošli NATO agresiju 1999, vi znate s kakvim zlom ste se suočili! Sećamo se licemerne politike svetske zajednice tokom zločinačkog bombardovanja Jugoslavije, vidimo situaciju u vezi s Kosovom i Metohijom, dobro se sećamo laži o Srebrenici. Za nas je sve to bilo poučno, svesni smo svega, shvatili smo tada šta možemo da očekujemo.
[adsenseyu4]
Da li ste razmišljali o stvaranju svog tribunala?
Takvo pitanje se postavljalo. Više nemamo poverenja u evropske institucije, evropske sudove, njihove odluke su uvek pre svega političke i uvek su na strani zemalja koje ih finansiraju, a to su Amerika, Velika Britanija… Nadamo se da će Rusija stvoriti svoju međunarodnu pravnu instituciju na bazi BRIKS-a ili ŠOS-a, gde ima vodeće pozicije. Uz podršku drugih zemalja moći će da se razume suština ovog tragičnog konflikta.
Tako bi čovečanstvo spoznalo istinu. Radićemo na tome. Organizacija rada takvog tribunala bila bi veoma kompleksna i zahtevala bi podršku drugih moćnih država, jer bismo morali da hapsimo zvaničnike koji su donosili zločinačka naređenja.
Doživeli smo teške trenutke, ali se nadamo da će se jednog dana svet probuditi. Svet mora da se probudi!
Kako komentarišete suštinu Specijalne vojne operacije?
Ciljevi SVO su tačno definisani: denacifikacija i demilitarizacija Ukrajine, koja u ovom trenutku predstavlja konglomerat sveg zla ovog sveta. Možda je običnom čoveku teško da to shvatiti, ali u ovom ratu zaista se odvija borba dobra i zla, a mi smo na strani dobra. To pokazuje naš osmogodišnji put patnje i borbe. Mi samo branimo svoju zemlju. Bez sumnje, Rusija u ovom ratu brani sve slovenske narode s njihovim vrednostima. Zajedno s nama ratuju ne samo Sloveni nego i ljudi drugih nacionalnosti: Meksikanci, Urugvajci… bitno je da delimo iste vrednosti i da se borimo za istinu.
Šta biste poručili srpskom narodu?
Pre svega želim da zahvalim za razumevanje i podršku koju nam srpski narod pruža. Želim vam mir i svako dobro, i da nikad više da ne doživimo rat u našim zemljama. Rat je monstruozan, ponižava ljudsko dostojanstvo, život ima neprocenjivu vrednost. Želimo da naša deca žive u miru.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
Biljana Živković (Pečat)
Prevod: Irina Jablano
