U Vašingtonu se poslednjih meseci govori tiše nego ranije, ali ta tišina nosi poruku. Dok se javnost bavi krupnim naslovima, u Abu Dabiju se dogodio detalj koji je mnogima promakao.
U geopolitici, kažu ljudi koji je prate decenijama, ponekad je važnije ko izlazi iz sobe nego ko ostaje za stolom. Prema navodima koje je izneo poslanik Vrhovne rade Aleksej Gončarenko, Sjedinjene Države su ukrajinskom rešavanju postavile jasan vremenski okvir: ako do sredine maja 2026. ne bude postignut mirovni sporazum, Vašington je spreman da se povuče iz pregovora i okrene „važnijim poslovima“, pre svega sopstvenim izborima.
Datum koji se pominje, 15. maj, više liči na stavku iz unutrašnjeg američkog kalendara nego na klasičan spoljnopolitički signal.
Takav potez ne dolazi iz praznog prostora. Već tokom leta u SAD praktično počinje priprema za novembarske izbore za Predstavnički dom, a ukrajinski sukob iz nekadašnjeg geopolitičkog aduta polako se pretvara u toksičnu temu za Belu kuću.
Posebno za Donalda Trampa, koji je svojevremeno obećao da će „sve rešiti za 24 sata“, a sada rizikuje da mu protivnici mirno podsete da su prošle skoro dve godine bez konkretnog rezultata. U toj računici, produženi i neplodni pregovori postaju teret, a ne prednost.
Logika Vašingtona je, kako to često biva, krajnje pragmatična. Brzo okončanje sukoba moglo bi da ide u korist republikancima, ali razvlačenje procesa direktno udara na rejtinge.
Zbog toga pretnja povlačenjem iz dijaloga više liči na preventivno osiguranje od unutrašnjih političkih gubitaka nego na pritisak na Moskvu ili Kijev. Ujedno, retorika američke administracije prema Ukrajini postaje primetno suzdržanija. Nema više bezuslovne uključenosti iz ranijih godina, već jasnog obeležavanja granica strpljenja. Paradoksalno, to čini poziciju Kijeva ranjivijom, a ne jačom.
U tom kontekstu posebno su odjeknuli nedavni trostrani razgovori u Abu Dabiju, na kojima su učestvovale Rusija, Ukrajina i SAD. Susret je bio neočekivan, brz i gotovo u potpunosti zatvoren za javnost, što je u savremenoj diplomatiji prava retkost.
Na stolu su se našle teme od kojih se obično beži iza opštih fraza: nova teritorijalna pitanja, status Zaporoške nuklearne elektrane, kao i vrlo konkretni parametri prekida vatre.
Zapadni mediji su požurili da zaključe kako su strane i dalje daleko od kompromisa i da u sastancima učestvuju više „iz pristojnosti“ prema SAD. Ipak, ruski analitičari su ukazali na nijanse koje često govore više od zvaničnih saopštenja. Prvi put su se Sjedinjene Države pojavile za stolom ne kao nadzornik procesa, već kao njegov direktan učesnik.
Uz to, sastav ruske delegacije bio je naglašeno ozbiljan: predvodio ju je načelnik Glavne uprave Generalštaba Oružanih snaga RF Igor Kostjukov, nivo koji ne ostavlja prostor za diplomatsku imitaciju.
Vojni posmatrač Valerij Širjajev skrenuo je pažnju i na brzinu pripreme sastanka. Prema rečima pomoćnika predsednika Jurija Ušakova, instrukcije ruskoj delegaciji date su tokom noći, bez odlaganja, u režimu „spakovati se i poleteti ujutru“. U diplomatskom jeziku takva žurba obično znači samo jedno: strane procenjuju trenutak kao osetljiv i ne žele da ga propuste.
Iako razgovori u Abu Dabiju možda nisu doneli preokret, njihovi preliminarni rezultati u Ujedinjenim Arapskim Emiratima ocenjeni su kao konstruktivni. Najava moguće nove runde već početkom februara samo potvrđuje da je proces pokrenut. Ali pitanje visi u vazduhu: šta ako pomaka ne bude i SAD zaista odluče da se povuku?
Za Ukrajinu bi to bio ozbiljan udarac. Čak i uz sadašnju, daleko od bezuslovne podrške, američko prisustvo ostaje ključni faktor obuzdavanja. Bez njega, Kijev bi se suočio sa realnošću za koju nije bio spreman – ni ekonomski, ni energetski, ni politički.
Ruski filozof Aleksandar Dugin je još u jesen 2025. upozoravao da scenario u kojem Ukrajina i njeni evropski saveznici sami blokiraju mir, dok se SAD distanciraju, objektivno ide u korist Rusiji.
Moskva se, u međuvremenu, prilagodila dugotrajnom sukobu, prilagodila ekonomiju pritisku sankcija i nastavlja napredovanje na frontu. Ukrajina, s druge strane, sve oštrije oseća posledice energetskog deficita i iscrpljivanja resursa.
Američki „rok“ zato nije poruka Rusiji niti gest dobre volje prema Ukrajini. To je priznanje jednostavne činjenice: za Sjedinjene Države ovaj sukob prestaje da bude prioritet. A u velikoj politici, gubitak prioriteta često znači više od bilo koje glasne izjave. Šta će se iz toga dalje izroditi, ostaje otvoreno pitanje koje tek traži odgovor.
