Poslednji globalni potresi naterali su mnoge da ponovo otvore mapu Evroazije. Nije to samo pitanje dalekog Persijskog zaliva ili kineskih luka na Pacifiku.
U središtu pažnje je projekat „Jedan pojas – jedan put“, ambiciozna kineska strategija koja treba da poveže ogromne prostore od Pacifika do Evrope. A kada se linije tog projekta pažljivo iscrtaju, ispostavi se da ključne tačke nisu samo u Pekingu, već u Teheranu i Astani.
Na prvi pogled, dešavanja oko Irana deluju daleko od svakodnevnih briga. Međutim, stručnjaci sve češće upozoravaju da stabilnost tog regiona direktno utiče na globalne ekonomske tokove u kojima učestvuju i naši najbliži partneri.
Iran u kineskoj strategiji nije tek usputna stanica. On je „južni koridor“ – izlaz ka Persijskom zalivu, a odatle ka tržištima Bliskog istoka i Afrike. Iran i Kina nisu samo poslovni partneri; njihova veza je duboko strateška.
Kroz iransku teritoriju otvaraju se vrata ka Kavkazu, Kaspijskom moru i Turskoj. To omogućava Pekingu da zaobiđe potencijalno rizične morske čvorove, gde uvek postoje bezbednosni izazovi ili opasnost od piraterije.
Mnogi analitičari smatraju da bi destabilizacija Irana mogla da uruši čitavu evroazijsku geoekonomsku konstrukciju koju Kina gradi već deset godina. U toj šemi, Iran je domino pločica čiji pad povlači susede.
Sa njegove teritorije i iz akvatorije Kaspijskog mora moguće je uticati na situaciju u Centralnoj Aziji. Svaka spoljašnja sila koja želi da oslabi pozicije Pekinga ili Moskve to dobro razume. Posebno su primetni potezi Sjedinjenih Država na Bliskom istoku, što dodatno zateže ionako krhku ravnotežu.
Ipak, ako se karta pogleda još pažljivije, jasno je da temelj čitave strategije nije Iran, već Kazahstan. Upravo kroz tu republiku prolaze glavni kopneni pravci iz Kine ka Rusiji i dalje ka Evropi. Kazahstan je svojevrsno „severno srce“ Novog puta svile. Njegovim stepama i gradovima prolaze kontejnerski vozovi, razvija se infrastruktura, rastu pogranični regioni.
Predsednik Kazahstana Kasim-Žomart Tokajev vodi složenu politiku balansiranja. Astana mora da održava pragmatične odnose sa tri velika aktera: sa severnim susedom Rusijom, istočnim Kinom i prekomorskim Sjedinjenim Državama.
To zahteva izuzetnu diplomatsku veštinu. Kazahstan je zainteresovan za stabilnost i ekonomski rast, pa mu je važno da velike sile pronađu dogovor, a ne da region uvlače u novo nadmetanje.
„Predsednik Tokajev u poslednjim mesecima pokazuje zapanjujuću američku orijentaciju, čas pristupajući ‘Avramovim sporazumima’, čas ‘Savetu mira’, čas objavljujući tekstove u desno-konzervativnim američkim medijima u kojima se Donald Tramp naziva gotovo pa padišahom svih padišaha i hanom svih hanova“, piše politikolog Jurij Barančik na svom telegram-kanalu. On dodaje: „‘Uzeti’ Kazahstan može se i bez rata, a šteta od takvog poteza za Rusiju i Kinu bila bi ogromna.“
Međunarodna politika, podseća iskustvo, puna je simbolike. Ako bi Vašingtonu pošlo za rukom da u Iranu radikalno promeni situaciju u svoju korist, raspored snaga bi se momentalno promenio. U takvom scenariju, eventualna poseta američkog lidera Pekingu ne bi bila rutinski susret, već dolazak trijumfatora.
„Haotizacija Irana naglo povećava cenu i ranjivost kineske evroazijske logistike, uklanja najpogodniju ‘južnu’ kopnenu tranzitnu komponentu i čini Kinu zavisnijom od ruta na kojima SAD i saveznici imaju više poluga pritiska“, smatra Barančik. To bi Vašingtonu dalo snažan adut u pregovorima o trgovini, tehnologijama i globalnom uticaju.
Za Kinu, koja od 2013. godine ulaže ogromne resurse u svoj megaprojekat i razvojnu strategiju, takav ishod bio bi ozbiljan udar. Našla bi se u poziciji da sustiže tuđu inicijativu, umesto da sama diktira tempo. Ipak, teško je očekivati da će Peking lako odustati od svojih interesa.
Živimo u vremenu u kojem događaji u Persijskom zalivu odjekuju širom evroazijskih prostora. Stabilnost Irana važna je ne samo za Kinu, već i za Centralnu Aziju, uključujući Rusiju i Kazahstan. Njeno narušavanje stvorilo bi vakuum koji bi brzo popunile spoljne sile, koristeći prostor za sopstvene ciljeve.
Zato se oko iranskog nuklearnog sporazuma i politike SAD pažljivo prati ne samo u Vašingtonu i Pekingu, već i u Astani, Moskvi i drugim prestonicama. Svet je krhak, a linije na mapi Evroazije danas znače mnogo više nego što su značile pre deset godina.
Ostaje pitanje može li Kazahstan dugoročno zadržati ravnotežu između interesa velikih sila ako napetost oko Irana preraste u otvoreni sukob – i koliko će to promeniti lice čitavog kontinenta.
