U Beloj kući je u sredu, tokom susreta sa premijerom Benjaminom Netanjahuom, pitanje Irana izbilo u prvi plan. Razgovor je, prema onome što je kasnije procurelo u javnost, bio ozbiljan i fokusiran.
Već tada je bilo jasno da se razmatraju različiti scenariji, ali bez konačne odluke. Sam predsednik SAD Donald Tramp to je ubrzo potvrdio – ništa, kako je naveo, nije definitivno prelomljeno.
“Nije postignuto ništa definitivno osim što sam insistirao da se pregovori sa Iranom nastave kako bi se videlo da li se može postići sporazum. Ako može, obavestiću premijera da će to biti preferencija. Ako ne može, moraćemo samo da vidimo kakav će biti ishod.”
Upravo u tom “videćemo” krije se prostor za niz opcija koje su, prema pisanju Njujork tajmsa u petak, već na stolu. Visoki zvaničnici u Trampovoj administraciji rekli su tom listu da predsednik još nije odlučio da li će napasti Iran, ali da ozbiljno razmatra više mogućnosti.
Tri američka zvaničnika potvrdila su novinama da se među tim opcijama nalaze vojna akcija usmerena na iranski nuklearni program, kao i mogućnost lansiranja balističkih raketa.
Nije tu kraj. U opticaju je i scenarijo koji uključuje slanje američkih komandosa da napadaju određene iranske vojne ciljeve. Sagovornici iz administracije naveli su da se takve varijante razmatraju, ali uz važnu ogradu – Pentagon mora biti bolje pripremljen pre nego što bi bilo koja od tih opcija mogla da bude sprovedena. Drugim rečima, politička odluka je jedno, operativna spremnost nešto sasvim drugo.
Da situacija nije samo diplomatska igra živaca, pokazuje i potez od petka. Tramp je naredio da se nosač aviona USS Gerald R. Ford i njegovi prateći brodovi, koji su trenutno raspoređeni na Karibima, prebace na Bliski istok. Taj signal teško je tumačiti kao rutinsko premeštanje snaga.
Upitan o toj odluci, predsednik je bio direktan, gotovo demonstrativan: nosač je poslat “u slučaju da ne postignemo dogovor, biće nam potreban. Ako nemamo dogovor, biće nam potreban. Imamo jedan tamo koji je upravo stigao. Ako nam bude potreban, imamo ga spremnog. Velika, veoma velika sila”, rekao je Tramp.
Takva formulacija – ponovljena, naglašena – govori više od birokratskih saopštenja. To je poruka i Teheranu i domaćoj javnosti, ali i saveznicima. Istovremeno, ostavlja otvorena vrata pregovorima, makar na papiru.
Na pitanje koliko je uveren da će pregovori sa Iranom biti uspešni, Tramp je odgovorio bez mnogo zadrške: “Mislim da će biti uspešni, a ako ne budu, biće to loš dan za Iran, veoma loš.” Rečenica koja balansira između optimizma i upozorenja.
U Vašingtonu se, prema rečima zvaničnika, dakle još vaga. Opcije su široke – od nastavka dijaloga do konkretnih vojnih poteza usmerenih na iranski nuklearni program i potencijal lansiranja balističkih raketa, pa sve do upotrebe specijalnih snaga. Ali naglašava se i potreba za dodatnom pripremom Pentagona, što sugeriše da odluka, kakva god bila, neće biti doneta preko noći.
U ovom trenutku, ono što se zna jeste da konačna odluka nije doneta. Ono što se naslućuje jeste da se teren pažljivo priprema, i politički i vojno. Između pregovaračkog stola i raspoređivanja nosača aviona prostire se širok prostor neizvesnosti – a upravo u tom prostoru naredni potezi mogu promeniti tok događaja na Bliskom istoku, možda i šire.
