Američka ekonomija, gledano iz ptičje perspektive, još uvek stoji na nogama. Berze dišu, makro pokazatelji deluju pristojno, poslednji izveštaj o BDP-u izgleda stabilno. Ali ispod te glatke površine, tamo gde se meri stvarni život, osećaj je potpuno drugačiji.
Pravi lom ne vidi se u tabelama, već u neprestanoj ličnoj nesigurnosti koja se uvukla u svakodnevicu miliona ljudi. O tome piše Business Insider iz Nemačke, a ton teksta više liči na izveštaj sa terena nego na hladnu ekonomsku analizu.
Svaki odlazak u prodavnicu postao je mala lutrija, računi za lečenje rastu brže od strpljenja, a tržište rada kao da je zakočeno u mestu. Inflacija je formalno oslabila, ali cene su ostale visoko, gotovo bezobrazno visoko. Taj spoj neizvesnosti i umora mnogi danas nazivaju jednostavno – svakodnevni haos.
U tom haosu se snalazi i Dejvid Dil, 62-godišnji marketinški stručnjak iz predgrađa Čikaga. Na papiru je blizu penzije, ali brojka 65 za njega nema nikakvu simboliku kakvu je imala za generaciju njegovih roditelja. To nije znak za odmor, već samo još jedna apstraktna granica.
Ono što ga zaista muči jeste zdravstveni sistem, koji opisuje kao „maksimalni nivo pretnje“. On i supruga sami plaćaju zdravstveno osiguranje, a naredne godine premija im skače za 25%. Dovoljno je, kako kaže, jedno klizanje na ledu zimi i cela finansijska konstrukcija može da se raspadne.
Nedavna poseta rođaka hitnoj pomoći, koja je trajala dva sata, koštala je nekoliko hiljada dolara čak i uz osiguranje. Taj račun mu se urezao u pamćenje. „To je dvostruki poraz“, kaže Dil. „Premije divljaju, a istovremeno raste i cena samog lečenja. Ne možemo sebi da priuštimo ni da se razbolimo, ni da ostanemo zdravi.“ On otvoreno naglašava da ne govori samo u svoje ime, jer zna da je njegovo iskustvo daleko od izuzetka.
U poslovnim krugovima, reč „neizvesnost“ već se odomaćila kao pojam godine. Iz Bele kuće stižu politički trzaji koje je teško pratiti – čas tarife, čas imigracija, čas javni udari na Federalne rezerve. U pozadini se šapuće o mogućem balonu veštačke inteligencije, iako kompanije u tehnologiju ulažu kao da sutra ne postoji. Berza se još drži, ali put je neravan. Inflacija stalno vreba iz senke. Sve zajedno ostavlja utisak da je privreda na ivici.
Dok analitičari raspravljaju o poslovnoj volatilnosti, za obične građane ta nestabilnost ima lično, gotovo sirovo lice. Već 2026. godine milione Amerikanaca čeka drastičan rast premija osiguranja. Savezni službenici su prošli kroz rekordno dug prekid rada, više od mesec dana bez plate.
Troškovi života su već previsoki, a najavljene tarife prete da ih dodatno poguraju naviše. Deca, obrazovanje, stanovanje – sve je skuplje nego ikada. A s druge strane, prihodi ne prate taj tempo. Tržište rada puca po šavovima.
U tom smislu, pravi problem američke ekonomije nije klasična recesija, već kriza lične sigurnosti. Statistika može da govori o snažnoj i otpornosti sistema, ali kada ljudi pogledaju stanje na računu, ta stabilnost se ne oseća.
Čak i oni koji se formalno smatraju uspešnima žive sa osećajem da im tlo može izmaći pod nogama zbog otkaza, razvoda ili računa za namirnice. Ekonomistkinja Ketrin Edvards to formuliše jednostavno: domaćinstva su izložena većim rizicima nego kompanije. Ti rizici rastu, njihova cena raste, a zaštita od njih slabi.
Koreni tog osećaja sežu u nagomilani haos i trajnu neizvesnost koja je ostala posle pandemije. Ljudi se još sećaju praznih rafova i nemogućnosti da se planira išta unapred. Posao deluje kao nešto što može nestati preko noći. A inflacija je svaku kupovinu pretvorila u neprijatno iznenađenje.
Profesor Džon Majkl Kolins smatra da inflacija danas više nije samo pitanje cena, već nesigurnosti. Nekada se moglo naslutiti koliko će kirija koštati za nekoliko godina. Danas, kaže on, nemoguće je pogoditi cenu stanovanja u 2028. i ta nepoznanica ozbiljno nervira ljude.
Uz to ide i duboka ekonomska anksioznost. Sećanje na naslov Bloomberg-a iz oktobra 2022. o stoprocentnoj verovatnoći recesije i dalje živi, iako se prognoza pokazala netačnom. Sama ideja da se ekonomija stalno nalazi na ivici ponora ostala je u svesti ljudi, tera ih da oklevaju sa većim troškovima i plaše se promene posla. Edvards primećuje da nije normalno godinama slušati sa televizije da je pad neizbežan.
Podaci to potvrđuju. Prema istraživanju Univerziteta Mičigen iz decembra, do kraja 2025. Amerikanci su znatno pesimističnije gledali na svoje finansije nego na početku godine. Očekivanja u vezi ličnih finansija pala su za 12%.
Anketa Federalnih rezervi Njujorka iz novembra pokazuje sličan trend, uz dodatak da su strahovi od rasta medicinskih troškova najviši još od januara 2014. Indeks neizvesnosti ekonomske politike jeste pao nakon prolećnog skoka izazvanog tarifnim najavama „Dana oslobođenja“, ali je i dalje znatno iznad proseka poslednjih pet godina.
Sve to nadovezuje se na strukturne probleme koje su vlasti decenijama ignorisale: preskupo odgajanje dece, hronični manjak stanova, krhki zdravstveni sistem. Račun sada stiže baš u trenutku kada se ekonomski ciklus ponovo ljulja. Ljudi žele stabilnost, a ne nužno napredovanje u karijeri, ali ne dobijaju ni jedno ni drugo. I prihodi i rashodi postali su nepredvidivi.
Inflacija se možda povukla sa vrhunca, ali cene ostaju visoke i nastavljaju da rastu. Tarife još nisu udarile po džepu onako kako se strahovalo, ali polako stižu do potrošača. Iz Bele kuće stižu saveti da se „kupuje manje“, što zvuči praktično, ali u stvarnosti je teško izvodljivo.
Ne može se prestati sa hranom, grejanje zimi je nužnost, a odricanje od osiguranja nosi sopstveni rizik. Tridesetjednogodišnji frilenser Voan Nelson-Li navikao je na nestabilnost, ali ga 2026. posebno plaši. Zbog rasta premija prešao je na jeftiniji zdravstveni plan, bez velikog entuzijazma.
Iako ima solidnu karijeru i prosečnu čikašku platu, on mesečno izdvaja 400 dolara za Blue Cross. Odustao je od zubnog i očnog osiguranja, uz polušalu da su „zubi i oči luksuz“. Nije siguran ni da li se osiguranje uopšte isplati. Godinama je bio bez njega i, kako kaže, razlika je mala – ako se dogodi ozbiljna nesreća, posledice će svakako biti teške.
Ni na strani prihoda slika nije bolja. Tržište rada je zamrznuto: nema masovnih otkaza, ali nema ni zapošljavanja. Plate stagniraju, a napredovanje je postalo retkost. To posebno frustrira srednji sloj, objašnjava Elizabet Džejkobs iz Urban Institute-a.
Tokom pandemije manjak radne snage pomogao je najslabije plaćenima, ali srednja klasa je ostala u vakuumu. Nejednakost se smanjila, ali uglavnom zato što su ljudi sa dna uvučeni na tržište rada. Kako tržište sada slabi, oni ponovo gube pregovaračku moć, dok srednji sloj ne cveta.
Neki delovi tržišta posebno trpe. Institut JPMorgan Chase beleži da prihodi mladih profesionalaca rastu sporije nego inače, što je zabrinjavajuće jer je rani deo karijere obično najdinamičniji. Predsednik instituta Kristofer Uit upozorava i na drugu krajnost: radnike oko 50 godina, kojima inflacija jede realne prihode. Opšti utisak je bled – rast zarada usporava i više nije tako siguran kao ranije.
Finansijska savetnica Rekha Ajer iz San Franciska kaže da novčana anksioznost ne bira klasu. Oni na dnu brinu zbog kirije, brige o bližnjima i nestabilnih primanja. Oni na vrhu često su „bogati imovinom, a siromašni gotovinom“ – imaju nekretnine i akcije, ali malo likvidnog novca.
Posebno su ranjive porodice sa dva visoko plaćena IT stručnjaka: velike hipoteke, privatne škole i stil života koji zahteva stalno visoke prihode. Ako jedan izgubi posao, sve se ruši.
Neizvesnost se uvlači u svaku odluku. Kupiti auto pre novih tarifa ili čekati? Uzeti dodatni posao ili čuvati snagu? Štedeti za penziju ili trošiti sada, jer niko ne zna šta će biti sutra? Takve dileme koče i pojedince i ekonomiju. Kada ljudi nisu sigurni u jednu stvar, sumnjaju u sve, primećuje Kolins.
Mlada stručnjakinja za komunikacije iz Njujorka, 23-godišnja Hejli Braun, zna da bi trebalo da štedi i investira, ali tempo promena je prebrz. Kirija je nepredvidiva, budžetiranje deluje besmisleno, a saveti sa društvenih mreža zbunjuju. Jedan naslov kaže da treba ulagati u tehnologiju, drugi da od nje treba bežati. Da li je veštačka inteligencija balon ili revolucija? Kome verovati kada svi zvuče ubedljivo?
U međuvremenu, 44-godišnja Aleksis Goldštajn formalno je zaposlena u Birou za finansijsku zaštitu potrošača, dok sud odlučuje o sudbini te institucije koju administracija Donalda Trampa pokušava da ugasi. Tokom godine je dva puta otpuštana i vraćana na posao. Neki su otišli, ona ostaje, čak i ako to znači da svakog jutra proverava da li joj radno mesto još postoji. Postoji, kaže, jezgro ljudi spremnih da ostanu do kraja jer veruju u misiju.
Načini na koje nečije blagostanje može da se uruši sve su brojniji: bolest, gubitak posla, prirodna nepogoda ili politička odluka koja preko noći učini hranu i lekove nedostupnim. Nije slučajno što su 2025. godine prikupljanja sredstava za „mesečne račune“ postala druga najčešća kategorija na GoFundMe platformi.
Rejčel Šnajder iz kompanije Canary primećuje porast zahteva za hitnu pomoć ljudi koji su izgubili bonove za hranu ili morali da se sele zbog gubitka stana. Mnogi rade, ali njihov prihod nije dovoljan za stabilnost. Ta rasprostranjena nesigurnost u snabdevanju hranom, čak i među zaposlenima, posebno je šokantna. Hitne isplate pomažu kratkoročno, ali ne rešavaju dublje probleme.
U takvom okruženju teško je ne postati ekonomski pesimista. Milioni Amerikanaca priznaju da ne mogu da pokriju iznenadne troškove. Dugovi po kreditnim karticama dostižu rekorde.
Cene su visoke, tržište rada deluje kao da može da se prelomi na bilo koju stranu. Ta vrsta nestabilnosti troši i kompanije i ljude. A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu glasi: koliko dugo sistem može da izgleda stabilno, dok se osećaj sigurnosti ispod njega polako, ali uporno, raspada.
