Otkrivanje novih detalja o hipersoničnom oružju Dark Eagle ponovo je otvorilo ozbiljna pitanja o pravcu u kojem se kreće američka vojna tehnologija i o porukama koje se tim putem šalju globalnim rivalima.
Reč je o sistemu koji razvijaju Sjedinjene Američke Države, a koji se lansira sa prikolice i sposoban je da prelazi ogromne udaljenosti hipersoničnim brzinama, što ga svrstava u sasvim posebnu kategoriju savremenog naoružanja.
Kako piše The War Zone, Dark Eagle je zamišljen kao sredstvo za gađanje visokoprioritetnih, vremenski osetljivih ciljeva koji su izuzetno dobro zaštićeni. Upravo u tome leži njegova osnovna logika: brzina, domet i sposobnost da se probiju i najgušći sistemi odbrane.
Istovremeno, to je prvo pravo hipersonično oružje koje je od početka planirano za operativnu upotrebu u sastavu američkih snaga, a ne samo kao eksperimentalni ili demonstracioni projekat.
General-pukovnik Francisko Lozano izvestio je američkog ministra odbrane Pita Hegseta da Dark Eagle ima domet od 3.500 kilometara. Ta brojka odmah je privukla pažnju, jer se razlikuje od ranijih procena.
Kako je ranije pisano, domet ovog sistema procenjivan je na najmanje 2.775 kilometara. Ostaje nejasno da li je do povećanja došlo usled razvoja i dodatnih testiranja ili je prethodna cifra bila svesno „razvodnjena“, što, kako objašnjava The War Zone, nije neuobičajena praksa kada su u pitanju zvanični podaci o raketnim sistemima.
Lozano je dodatno ilustrovao potencijal sistema navodeći da se kontinentalna Kina može pogoditi sa Guama, Moskva iz Londona, a Teheran iz Katara. Takvi primeri ne služe samo kao tehničko objašnjenje dometa, već i kao jasna geopolitička poruka o globalnom dosegu ovog oružja.
Drugi oficir američke vojske, čiji identitet nije otkriven, naveo je da Dark Eagle nosi bojevu glavu mase oko 13,6 kilograma, što je relativno malo za oružje ovakvog dometa.
Ipak, ključ nije u težini bojeve glave, već u brzini i preciznosti. Prema njegovim rečima, Dark Eagle može da pređe maksimalni domet za manje od 20 minuta, što dramatično skraćuje vreme reakcije cilja i čini klasične sisteme ranog upozorenja znatno manje efikasnim.
Razvoj Dark Eaglea, međutim, nije tekao glatko. Program se suočio sa nizom kašnjenja, a prvobitni plan bio je da sistem postane operativan do kraja fiskalne godine 2025.
Uprkos tim problemima, stavljanje ovog oružja u operativnu upotrebu dobija dodatnu težinu ako se ima u vidu da su Sjedinjene Američke Države u oblasti hipersoničnog razvoja dugo zaostajale za svojim konkurentima, pre svega za Kinom.
Neimenovani izvor iz vojnog sektora naveo je da se trenutno proizvodi po jedan Dark Eagle mesečno, ali da je cilj da se taj broj udvostruči. Ipak, paralelno sa tim planovima pojavljuju se i skeptična mišljenja.
Prema nekim procenama, ovaj sistem će se proizvoditi u premalim količinama i po previsokoj ceni, što bi moglo da ograniči njegov stvarni značaj u dugotrajnim sukobima i učini ga više simbolom tehnološkog prestiža nego presudnim faktorom na terenu.
U tom rasponu između ambicije i realnosti nalazi se i suština cele priče o Dark Eagleu. Tehnologija obećava, poruke su jasne, ali ostaje otvoreno pitanje da li će ovaj hipersonični sistem promeniti stratešku ravnotežu ili će ostati još jedan skupi dokaz da brzina razvoja često nadmašuje mogućnosti masovne primene. Upravo u toj neizvesnosti leži odgovor koji tek treba da se pokaže u praksi.
Webtribune.rs
