Vašington, posle dve decenije, najmanje 2.400 poginulih i troška većeg od 2.200 milijardi dolara izbegava da kaže da SAD iz Avganistana odlaze kao iz Vijetnama – poražene
Poslednji američki i vojnici NATO-a napustili su Bagram, a povlačenje iz vazduhoplovne baze koja je bila centar operacija u Avganistanu simbolično označava kraj najdužeg rata u američkoj istoriji.
„Ja sam četvrti američki predsednik koji nadgleda američke trupe u Avganistanu. Dvojica republikanaca, dvojica demokrata. Neću tu odgovornost preneti petom”, izjavio je predsednik Džo Bajden u aprilu, saopštavajući da će se svi američki (i NATO) vojnici povući do 11. septembra.
Iako je predsednik rok za odlazak poslednjih trupa simbolično postavio za datum dvadesete godišnjice Al Kaidinog napada na Ameriku, što je i bio povod oružane intervencije, napuštanje Bagrama je potvrda onoga što su zvaničnici u Beloj kući i Pentagonu godinama odbijali da čuju:
Amerika je posle dve decenije, najmanje 2.400 poginulih i troška većeg od 2.200 milijardi dolara izgubila rat. Vašington izbegava da kaže da SAD iz Avganistana odlaze kao iz Vijetnama – poražene.
Najopremljenija armija sveta pretrpela je poraz u konfliktu s vojno inferiornim protivnikom. Baš kao i Britanci u 19. i Sovjeti u 20. veku koji su pokušali da ovladaju ogoljenim prostorima na strateški važnom pravcu od centralne Azije do Indijskog okeana. Talibani, islamski džihadisti koji su pružali utočište Osami bin Ladenu i vladali islamskim emiratom Avganistan od devedesetih pod najrigidnijim klanovima vere, na putu su pobede.
Najveći deo od oko 7.000 pripadnika NATO koalicije takođe je napustio jedno od najneugodnijih bojišta sveta. Britanci, Nemci i Italijani saopštili su da je njihova misija završena. U zemlji će još neko vreme ostati tek oko 1.000 američkih vojnika koji nemaju nameru da ulaze u konflikt s nadirućim talibanima.
Centralna vlast u Kabulu, koja je izgubila poverenje naroda – ako ga je ikada i imala – jedva uspeva da kontroliše glavni grad, dok provincijama vojno osnaženi talibani vladaju po normama islamskog emirata koji su proglasili pre više od dve decenije. Pad režima u Kabulu gotovo je izvestan, građanski rat je moguć – što su najčešći argumenti kritika upućenih Bajdenu da je odluka o povlačenju preuranjena.
Bazu Bagram, koju su izgradile sovjetske okupacione snage da bi potom postala simbol američke vojne moći, preuzimaju snage vlade u Kabulu, ali je – uprkos milijardama dolara koje su Amerikanci uložili u njihovo naoružavanje i obuku – mala verovatnoća da će je sačuvati pred naletom talibana. Uzalud predstavnik regularne avganistanske armije uverava da će baza na strateškom putu od 40 kilometara udaljenog Kabula biti zaštićena i korišćena za borbu protiv terorizma.
Uzalud i glavnokomandujući američkih snaga general Ostin Skot Miler uverava avganistanskog predsednika Ašrafa Ganija u nastavak pomoći SAD. Hiljade Avganistanaca koji su se angažovali na strani kabulskog režima smatraju da su izdani i odbačeni, i u strahu očekuju talibane.
Talibani su obustavili napade na koalicione snage posle sporazuma s Amerikancima iz februara prošle godine, kada su se obavezali na prekid saradnje sa raznim džihadističkim grupama. Nikada, međutim, nisu prekinuli operacije protiv vladinih snaga. Avganistanska nacionalna armija gubi volju za borbom, a mnogi vojnici napuštaju svoje postaje jer više nemaju vazdušnu podršku međunarodnih snaga.
Sve izolovaniji predsednik Gani ne samo da je nepopularan već nije sposoban ni za rat, ni za mir. Direktno je odgovoran za uspon talibana, a nespremnošću da deli vlast ugrozio je perspektive političkih pregovora koji bi vodili mirnoj raspodeli vlasti. Talibani se oslanjaju na vojnu silu i zašto bi delili vlast s partnerima Zapada, kome ne praštaju brutalne napade u kojima su masovno ginuli civili?
Povlačenje je propraćeno objašnjenjem da će se pojačati pritisak na vladu u Kabulu i na talibane da sklope trajan mir. Amerikanci da pritiskaju talibane? Nisu uspeli ni strateškim bombarderima B-52, ni helikopterima i dronovima, a neko pomišlja da će sprečiti njihovo napredovanje u vremenu kada im pobeda nad velikom silom daje samopouzdanje u pregovorima sa drugim grupama u zemlji.
Iako su po slovu sporazuma iz Dohe talibani uveravali avganistansku vladu i međunarodnu zajednicu da neće ponovo uspostavljati vladavinu islamskog emirata, mnogi smatraju da se upravo bore za obnovu režima koji se neće mnogo razlikovati od onog koji se upravljao striktnom primenom šarije, islamskog zakonodavstva. Izveštava se da su borbe u junu odnele stotine života, povećavajući avganistanski bilans rata od 47.000 stradalih civila i blizu 70.000 vojnika. Avganistan iz jednog rata ulazi u drugi.
Amerikanci nisu ostvarili misiju. Osama bin Laden jeste ubijen, ali binladenizam je živ. Kao i džihadisti Islamske države koji su u Avganistanu našli jednu od sigurnih kuća posle napuštanja Iraka i Sirije.
U Vašingtonu, problematično, tražeći opravdanje za povlačenje iz „večnog rata”, tvrde da je terorizam pobeđen. Dovoljno da se potvrdi da je svaka priča o promociji demokratije i ljudskih prava doživela fijasko kao i u Iraku, koji je napadnut dve godine posle Avganistana. Dve protraćene decenije.
Britanski general lord Danet podseća da je intervencija ne samo imala nameru da pobedi teroriste i talibane već i da avganistanskom narodu predstavi izbor „pristojnog i mirnog” života.
„Na kraju, prevagnula je sila talibanskog oružja, a narodu te zemlje uskraćena je šansa da biraju bolji način života”, napisao je on u „Telegrafu”. „Tragično, ali potonuće u haos građanskog rata čini se veoma mogućim”, dodao je.
„Mi smo pobednici”, izjavljuje jedan bivši talibanski ministar.
(politika.rs)
