Dok se čini da se svet polako umara od ratova i kriza, Bliski istok ponovo tinja. Ovog puta glavno pitanje nije ni Gaza, ni Jemen, već – Iran. I to ne kroz poznate političke igre i pretnje iz senke, već kroz direktan američki ultimatum koji je, po svemu sudeći, dočekan u Teheranu kao objava rata.
Sve je počelo nedavno, kada je američki predsednik Donald Tramp (koji se u januaru 2025. vratio na čelo Bele kuće) poslao pismo iranskom rukovodstvu sa, kako se tamo vidi, apsurdno oštrim zahtevima: Obustava nuklearnog programa, kraj pomoći Hezbolahu u Libanu i hutima u Jemenu, raspuštanje proiranskih grupa u Iraku i – naravno – momentalno prestanak svih pretnji Izraelu.
A sve to – u roku od dva meseca. U protivnom, u pismu jasno stoji: „Uslediće najteže moguće mere“, što svi tumače kao otvorenu pretnju vojnom akcijom.
Da stvar bude ozbiljnija, Vašington za pregovore predlaže UAE, zemlju blisku SAD, što u Teheranu dodatno izaziva sumnju u iskrenost ponuđenog “dijaloga”.
Pismo je u iransku prestonicu dostavio savetnik premijera UAE i lično ga je primio šef diplomatije Irana, Abas Aragči. Odgovor još nije zvanično stigao, ali reakcije iz Teherana ne ostavljaju prostor za mnogo dilema – Iranci se spremaju za najgori scenario.
Predsednik Masud Pezeškijan, koji važi za umerenog političara spremnog na dijalog sa Zapadom, sada deluje zatečeno. Iako je još u januaru poručivao da je voljan da razgovara o nuklearnom programu, ovaj Trampov ton i uslovi naterali su ga da stane uz tvrdu liniju odbrane.
Ministar spoljnih poslova već je izjavio da „dokle god SAD ne promene i ton i sadržaj svojih zahteva, pregovora neće biti“. Paralelno s tim, vojska se sprema – inspekcije vojnih fabrika i raketnih skladišta su u punom jeku, a iranski mediji objavljuju mape američkih baza po Bliskom istoku koje bi mogle biti prve mete u slučaju konflikta.
25. marta svet je video i nove snimke iz tzv. “podzemnog raketnog grada”, jednog od stotinu takvih objekata koje vodi IRGC (Korpus islamske revolucionarne garde). Tamo se, prema navodima, nalaze rakete srednjeg dometa poput “Keibar Šekana” (1450 km), “Hadž Kasema” (1370 km), “Gadr H” (2000 km), “Sedžila” (2500 km) i “Emada” (1700 km), ali i krstareće rakete “Pave”.
Na snimcima su viđeni najviši vojni zvaničnici – general-major Bagheri i komandant raketnih snaga Hadžizade, što sve govori samo jedno – poruka je namenjena i Tel Avivu i Vašingtonu.
Kako piše “Fond strateške kulture”, u Teheranu su svesni da Amerika verovatno neće ići sama u ovaj poduhvat. Veruje se da bi IDF (izraelska vojska) bio ključni saveznik u eventualnom napadu, i da Izrael zapravo stoji iza celog plana.
Mnogi analitičari smatraju da Benjamin Netanijahu, suočen sa brojnim optužbama i potencijalnim zatvorskim kaznama, vidi u ovom ratu način da spasi sebe politički, pa i fizički.
Otuda njegova konstantna ofanziva od trenutka kada je Tramp preuzeo drugi mandat – ubeđuje ga da je “eliminacija Irana ključ za mir na Bliskom istoku”.
Upravo zbog toga postoji sumnja da se ovoga puta ne ide samo na udare iz vazduha i uništavanje nuklearnih postrojenja, već na nešto mnogo dublje – promenu režima.
Izraelski „The Jerusalem Post“ više ne krije ambicije: Otvoreno piše da je došlo vreme da se svet “oslobodi zlokobnog režima ajatolaha”, i da će nova operacija biti “lično usmerena protiv vrhovnog lidera Hameneija”.
Izrael i SAD već imaju spremne vazdušne i obaveštajne planove, ali se govori i o upotrebi proksija i potkopavanju Irana iznutra.
I tu dolazimo do Azera. Naime, poslednjih meseci pažnja izraelskih strateških analitičara okrenuta je ka Baku. Formalno, to su energetske veze, priče o saradnji u okviru “Sporazuma Avraama” i zajednički interesi.
Ali između redova, čita se mnogo više. U izraelskim krugovima sve češće se spominje “Jugozapadni Azerbejdžan” – kako nazivaju iransku pokrajinu naseljenu Azerbejdžancima, a koju čini i rodni kraj ajatolaha Hameneija.
Prema procenama, u Iranu živi između 15 i 30 miliona etničkih Azerbejdžanaca. Neki u Izraelu veruju da bi podrška pokretima za nezavisnost tog regiona mogla da ubrza urušavanje Irana iznutra.
Ako se doda podrivanje u drugim oblastima – Kurdi, Beludži, Arapi iz Huzestana – dobija se šablon stare američke škole destabilizacije. A ono što najviše brine jeste ideja da bi se azerbejdžanska pešadija, prošla kroz borbeni krštenje u Karabahu, mogla koristiti kao kopnena snaga na iranskom frontu, dok bi Izrael i SAD operisali iz vazduha.
Zato se postavlja ključno pitanje: Hoće li Ilham Alijev, lider koji je do sada uspešno balansirao između Rusije, Turske i Zapada, podleći pritisku i uvući svoju državu u rat čije posledice bi mogle biti pogubne?
Ako se uzme u obzir širi kontekst, moguće je i drugo tumačenje – da je sve ovo zapravo ogroman blef. Tramp je poznat po „otvaranju karata do maksimuma“ pre nego što krene da pregovara.
Setimo se Severne Koreje – prvo je bilo “vatra i bes”, pa ruka prijateljstva Kim Džong Unu. Možda je i sada cilj da se Iran natera na kompromis, a da se rat koristi samo kao sredstvo pritiska.
Problem je u tome što Iran ne veruje više nikome, ni Zapadu, ni njegovim “ponudama”. A kad obe strane uđu u fazu potpunog nepoverenja, i sve to naoružane do zuba – posledice mogu biti katastrofalne.
U svakom slučaju, situacija je došla do tačke ključanja. Svaka naredna izjava, svaki manevar nosača aviona, svaki poziv iz Baku ili iz Jerusalima – može biti okidač.
I to ne samo za novi rat, već za lančanu reakciju koja bi celu regiju mogla da baci u haos. Ostaje nada da će diplomate naći snage da se uključe pre nego što sve ode predaleko. Ali dok god se u Teheranu grade novi “raketni gradovi”, a u Izraelu sanjaju o “oslobađanju iranskih Azerbejdžanaca” – nade je sve manje.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
