Vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić zamalo se predao još 1996. Taj, do sada nepoznat podatak, izneo je američki diplomata Vilijam Stojbner, koji je poslat u BiH kada je 1992. izbio rat kao predstavnik međunarodne zajednice u pokušaju mirnog razrešenja nagoreg sukoba na evropskom tlu od kraja Drugog svetskog rata.
On je velikom članku za “Lima Čarli njuz”, američki portal koji vode vojni veterani i obaveštajni i spoljopolitički stručnjaci, otkrio do sada nepoznatu priču o predaji Karadžića.
Karadžić je kompleksna ličnost, napisao je Stojbner, navodeći da se s njim uživo sreo i razgovarao više puta, a zadnji u maju 1996. Tada je, tvrdi taj bivši američki diplomata koji je radio pri OEBS-u u BiH, američka administracija na čelu s tadašnjim predsednikom Bilom Klintonom izvršila izbornu prevaru u BiH.
[adsenseyu1]
Ta pravara se dogodila, tvrdi Stojbner, na osnovu insistiranja Vašingtona da se izbori u BiH održe prerano, do septembra 1996. Motiv je bio da Klinton ispuni obećanje američkim glasačima da će vratiti kući 20.000 američkih vojnika koji su u BiH poslati kao osiguranje za implementaciju Dejtonskog sporazuma.
Bošnjaci su se tada šalili da je OSCE u suštini značilo „Organizacija za osiguranje Klintonovih izbora“ jer su američki predsednički izbori takođe bili te godine, tvrdi dalje Stojbner.
Prema njegovim rečima, on je nakon ostavke otišao na Pale, tadašnju prestonicu Republike Srpske, gde se sreo s Karadžićem, koga opisuje kao veoma srdačnog, svakog puta kada su se sreli.
Stojbner dodaje da je Karadžić bio potpuna suprotnost Miloševiću.
Međutim, tog dana bio je drugačiji, navodi američki diplomata. Bio je,kako piše, vidno nervozan, hodao je po kancelariji dok je govorio, a svaki put kad bi NATO helikopter nadletao Pale, pogledao bi kroz prozor. „Ako NATO dođe po mene, pašće krv!“ uzviknuo je, prema rečima Stojbnera Karadžić.
Baš tokom tog susreta shvatio je da je Karadžić ozbiljno zainteresovan da se preda NATO-u, koji bi ga izručio u Hag, gde bi pred sudom odbranio sebe i svoj narod. Na taj bi način, bio je uveren Karadžić, nadmašio i Miloševića u panteonu srpskih junaka i zauzeo mesto u istoriji, uz čuvenog kneza Lazara koji je poginuo u bici na Kosovu polju protiv turskih osvajača.
Međutim, postojala je jedna velika prepreka takvom ishodu. Karadžić je znao previše o umešanosti Miloševićevog režima i zapovedništva Jugoslavenske narodne armije u ratne zločine u BiH. Stoga ne bi bilo neverovatno da ga, pre nego što se uspe predati, jedan od njegovih telohranitelja, kog je potajno postavio Milošević, ubije i pripiše ubistvo NATO-u, navodi Stojbner.
Karadžić i Stojbner tog dana su, kako se navodi, dogovorili okvirni plan. Karadžić je trebalo od tada da ima najmanje telohranitelja, kako bi semanila šans ada mešu njima bude infiltriran tajni agent, a kada bi se sastali, Karadžića bi obezbeđivali najverovatnije britanski specijalci SAS, dok bi sam Stojbner nosio pištolj, ako se i sam bude morao braniti od Karadžićevih.
[adsenseyu4]
Plan je bio sledeći: NATO privede Karadžića, zatim ga otpremen helikopterom na američki nosač aviona na Jadranskom moru, odakle bi on preko radija objavio bosanskim Srbima da se dobrovoljno predao i da je na putu za Haški sud, gde će braniti svetu čast srpskog naroda.
Stojbner je takođe rekao Karadžiću i da mu ne može ništa obećati, kao i da je pitanje hoće li se posle toga sresti jer je Stojbner odlazio na novi položaj – Haški tribunal.
Iako je mislio da će Klintonova administracija biti srećna što će moći da uhvati tako krupnu ribu poput Karadžića, to se nije dogodilo jer se u sve uplela politika, tvrdi Stojbner. Klinton je navodno bio ljut što je podneo ostavku u OEBS-u, a i SAD su se bojale da ne izbiju neredi koji bi bacilli senku na “brilijantno postignuće ameičke spoljne politike – Dejtonski sporazum”.
