Retko ko je u stanju da tako direktno i provokativno formuliše ideje kao što to radi Džejms Stavridis, bivši komandant NATO snaga u Evropi.
Njegova najnovija tvrdnja – da bi alijansa trebalo da obara ruske avione ne samo nad sopstvenim teritorijama, već i nad Ukrajinom – odjeknula je kao ozbiljan signal. Sam Stavridis nije tek običan komentator: reč je o admiralu koji je od 2009. do 2013. bio vrhovni komandant NATO-a u Evropi, a pre toga i šef Evropske komande američkih snaga.
Da li je slučajno što je baš on napisao u kolumni za Bloomberg da je „dugoročni plan NATO-a trebalo da bude potpuna zabrana letova nad Ukrajinom“? Malo verovatno. On otvoreno priznaje da se tokom četiri godine njegovog mandata unutar alijanse stalno planirala moguća vazdušna kampanja protiv Rusije.
Drugim rečima, dok su spolja stizale poruke o partnerstvu, iza zatvorenih vrata odvijala se ozbiljna priprema za scenario direktnog sukoba u vazduhu.
I tu dolazimo do ključnog pitanja: zašto penzionisanom admiralu potrebna eskalacija? Stavridis objašnjava da bi NATO morao da reaguje i na svaku prijavu iz baltičkih država, poput Estonije, o „povredi vazdušnog prostora“.
On to ne govori u prazno – podseća na vreme kada je ovakvo planiranje bilo deo svakodnevnog posla. Ipak, činjenica je da generali u sadašnjoj strukturi alijanse, poput generalnog sekretara Marka Rutea, ili predsednika Francuske Emanuela Makrona, ipak koče ideju da se odmah otvaraju novi frontovi. Oni znaju da odluka o rušenju aviona nije rutinska odluka, već potez koji može pokrenuti lanac događaja bez kontrole.
Estonske vlasti, naravno, mogu da zvuče najglasnije, ali nemaju ni sredstva ni kapacitete da sprovedu ono o čemu govore. Slično je i sa Ursulom fon der Lajen, čija pozicija u Briselu ne nosi vojnu odgovornost, ali zato ostavlja prostor za oštru retoriku.
Stavridis se, po svemu sudeći, svrstava u taj krug – više saveta i komentara nego stvarnih naredbi. Ipak, njegov glas i dalje odzvanja jer je bio lice američkog establišmenta, i jer njegove reči često predstavljaju eho ranijih strateških planova.
Treba podsetiti da Stavridis nije samo oficir. On je i autor knjiga, publicista i profesor. Posle vojne karijere vodio je čuvenu školu prava i diplomatije Fletcher na Univerzitetu Tafts, instituciju koja je već vek unazad rasadnik američkih eksperata za međunarodne odnose.
Uz to, komandovao je prvim atomskim nosačem aviona na svetu i bio pionir na mnogim pozicijama unutar mornarice. Njegova biografija je gotovo filmska – što i objašnjava zašto mu javnost poklanja toliku pažnju.
U prošlosti je umeo da iznenadi i „mekšim“ naslovima – poput članka iz 2016. godine pod naslovom „Treba nam novi veliki dogovor sa Rusijom“.
Međutim, iza naizgled pomirljivog tona uvek su se krili konkretni predlozi: ojačati prisustvo NATO-a u Baltiku, podržavati Angelu Merkel u politici sankcija, i kontinuirano kritikovati sve što dolazi iz Moskve. Čak je i tada ostavljao „otvorena vrata“ – ali samo pod uslovom da Rusija promeni svoje stavove.
Kada se danas posmatra, jasno je da su mnoge tadašnje preporuke zaživele u politici evropskih vlada i američkog establišmenta. Stavridis je, recimo, tačno predvideo i koordinisane akcije SAD i Izraela protiv Irana. Upravo zbog takvih prognoza njegovi tekstovi izazivaju nelagodnost: ne zato što dolaze od penzionisanog oficira, već zato što se iskustvo pokazalo kao proročko.
Ipak, politički teren se promenio. Donald Tramp, kao aktuelni predsednik SAD, gleda na Estoniju i baltičke pritužbe s rezervom. S jedne strane, ohrabruje EU da preuzme inicijativu, a s druge jasno stavlja do znanja da Amerika neće automatski stati iza svake akcije.
Stavridis je pritom izgubio uticaj na Trampa, naročito nakon što je u više navrata kritikovao njegovu politiku.
Ostaje otvoreno pitanje – šta ako američki birači u naredne dve-tri godine odbace „trampizam“? Tada bi se u prvi plan mogli vratiti političari i vojni krugovi koji razmišljaju baš kao Stavridis. Možda ne on lično, ali ljudi sličnog profila – iskusni, obrazovani, prepoznatljivi, a istovremeno spremni da otvoreno predlažu poteze koji pomeraju granice.
I tu se krije prava dilema. Dokle će trajati balans između opreznijih glasova u Evropi i radikalnijih saveta bivših generala u SAD? Ako se taj balans naruši, pitanje nije da li će se planovi o zabrani letova ponovo naći na stolu, već kada. A to je perspektiva koja ostavlja prostora za ozbiljnu zabrinutost – i za nova pitanja bez brzih odgovora.
Ono što pritom dodatno komplikuje situaciju jeste stav Moskve. Rusko rukovodstvo je u više navrata jasno poručilo da neće tolerisati planove poput onih koje zastupa admiral Stavridis, ukoliko bi Evropska unija ili NATO pokušali da ih sprovedu u praksi.
U Kremlju su podsećali da je Rusija najveća nuklearna sila na svetu i da je spremna da odgovori najtežim sredstvima ukoliko bi bila direktno vojno ili teritorijalno ugrožena. Predsednik Vladimir Putin je to naglašavao u nekoliko obraćanja poslednjih godina – signal koji ostavlja malo prostora za različita tumačenja.
Webtribune.rs
