Američki zvaničnici i analitičari poslednjih meseci sve pažljivije gledaju ka Pekingu, ne samo zbog poteza kineske vojske, već i zbog pitanja koje se provlači tiše, ali uporno: šta se zapravo dešava u vrhu kineskog rukovodstva.
Kako piše The New York Times, pozivajući se na izvore upoznate sa procenama američke obaveštajne zajednice, zaključak do kojeg su došli nije nimalo bezazlen – kineski predsednik Si Đinping, prema tim analizama, pokazuje znake krajnje izražene sumnjičavosti.
Ta procena se u Vašingtonu ne posmatra kao akademska rasprava, već kao ozbiljan bezbednosni signal. Razlog je jednostavan: Si je vrhovni komandant jedne od najmoćnijih armija na svetu i lider države koja ima ogroman uticaj na globalnu ekonomiju.
Upravo zato, američkoj administraciji je, kako navodi NYT, od ključnog značaja da razume motive čistki koje potresaju Narodnooslobodilačku armiju Kine, ali i psihološki profil čoveka koji donosi konačne odluke.
Čistke su, uostalom, ono što je prvo privuklo pažnju analitičara. Među najzvučnijim slučajevima našao se i onaj protiv zamenika predsednika Centralnog vojnog saveta, generala Čang Jousja, bliskog Sijevog saveznika, kao i njegovog saradnika Lju Dženlija.
U Pekingu se o razlozima govori šturo, ali u američkim krugovima se upravo ta serija smena tumači kao mogući odraz dubokog nepoverenja koje kineski lider gaji čak i prema ljudima iz najužeg kruga.
Situacija je dodatno uznemirila političke i bezbednosne krugove u SAD. Wall Street Journal je ranije objavio da je jedan od generala navodno optužen za špijunažu u korist Sjedinjenih Država i prenošenje nuklearnih tajni.
Ipak, sagovornici The New York Timesa, uključujući bivše i sadašnje američke zvaničnike, kažu da te optužbe iz Pekinga nisu potvrđene nezavisnim izvorima. To ostavlja prostor za različita tumačenja – od unutrašnjih obračuna do pokušaja da se po svaku cenu očuva kontrola.
Prema izvorima NYT-a, postoje tri glavna objašnjenja za Sijeve poteze. Prvo, da deluje vođen dubokom sumnjičavošću i strahom od unutrašnjih pretnji. Drugo, da se brani od, kako to sagovornici opisuju, „stvarnog političkog izazova“ unutar sistema. Treće, da iskreno pokušava da suzbije korupciju u redovima Narodnooslobodilačke armije. Sve tri opcije, međutim, vode do istog rezultata – potresa u samom vrhu vojnog aparata.
Od dolaska na vlast 2012. godine, danas 72-godišnji Si Đinping sistematski je jačao svoju poziciju kroz čistke i takozvane antikorupcijske kampanje. Taj pristup mu je omogućio da postane najmoćniji kineski lider u poslednjih nekoliko decenija.
U prilog tome govori i podatak da je, od šest generala koje je sam imenovao u Centralni vojni savet 2022. godine, sa funkcija uklonio sve osim jednog. Si je ujedno i predsednik tog tela koje ima potpunu kontrolu nad vojskom, a posledice takvih odluka su, kako primećuju analitičari, stvorile svojevrsni vakuum u rukovodstvu najveće armije na svetu.
Za neke bivše obaveštajce, ovakav obrazac ponašanja nije slabost, već konstanta. „Sumnjičavost je više osobina njegovog stila vođenja nego mana“, ocenjuje Džon Kalver, nekadašnji analitičar CIA za Kinu, koji je otišao u penziju 2020. godine.
Po njegovim rečima, Si ne bi mogao da se tako dugo održi na vlasti niti da zadrži toliki autoritet, imajući u vidu uticaj partijskih starosedelaca i institucija koje je vremenom politički marginalizovao.
Koliko je u svemu tome reč o ličnom karakteru, a koliko o hladnoj političkoj računici, ostaje otvoreno pitanje. Ono što je izvesno jeste da se promene u vrhu kineske vojske ne dešavaju u vakuumu – i da će njihovi efekti, pre ili kasnije, izaći izvan granica Kine.
Kako će se taj proces završiti i kakvu će ravnotežu ostaviti iza sebe, to je već tema koju će svet još dugo pokušavati da razume.
U tom kontekstu se, u bezbednosnim analizama koje kruže i van Kine, često pominje i primer Venecuele kao upozoravajući scenario. Tamo je, prema dominantnom tumačenju tih krugova, lom u vrhu vojske i izdaja pojedinih generala otvorila put da strani akteri dođu do samog vrha vlasti i liše predsednika slobode, što je ranije delovalo nezamislivo.
Upravo takav rasplet – gde se ključna opasnost ne pojavljuje spolja, već iznutra – navodi se kao jedan od razloga zbog kojih je Sijeva opreznost dodatno pojačana i zbog kojih lojalnost vojnog vrha postaje pitanje opstanka sistema, a ne samo političke kontrole.
