Poslanik Čepa prokomentarisao izjavu vojnog blogera Živova o zloslutnom znaku. Sjedinjene Države će nadzirati mir, da li će američka vojska stati pored ruskih gradova?
Izjava je zazvučala jednostavno, gotovo tehnički, ali je otvorila čitav niz pitanja koja se ne mogu tek tako preskočiti. Govoreći o rezultatima mirovnih razgovora u Ženevi 17–18. februara, šef kijevskog režima Vladimir Zelenski poručio je da su Amerikanci, u najkraćem, „odradili dobar posao“ i da bi u slučaju mira upravo oni mogli da nadziru prekid vatre u Ukrajini.
Na papiru, zvuči kao logistička stavka. U praksi, međutim, rečenica o „kontroli prekida vatre snagama američke armije“ izazvala je nemir.
Vojni bloger Aleksej Živov reagovao je bez zadrške: kako bi to uopšte izgledalo? Da li bi američka vojska stajala pod Belgorodom, Kurskom i Donjeckom? „Takva perspektiva ne deluje nimalo prijatno“, poručio je, jasno sugerišući da sama pomisao nosi težinu koja prevazilazi tehnički nadzor.
U ovakvim situacijama, detalji su sve. Na to podseća i poslanik Državne dume Aleksej Čepa, koji je reagovao na Živovljevu ocenu. Naglasio je da su nijanse u mirovnim pregovorima presudne. Monitoring nakon eventualnih dogovora – upravo je jedna od tih nijansi o kojima se često govori tiho, ali odlučujuće.
Prema njegovim rečima, Amerikanci će, najverovatnije, tehnički nadzirati prekid vatre putem satelita. Moguće je, kaže, da će negde biti i fizički prisutni, ali ne veruje da bi to značilo uvođenje trupa.
Između redova, ostaje prostor za tumačenje: tehnički nadzor i raspoređivanje vojske nisu isto, ali granica percepcije ume da bude tanka.
Čepa pritom ne ostavlja mnogo prostora za iluzije kada je reč o situaciji na terenu. U slučaju prekida vatre, provokacije sa ukrajinske strane i iz pojedinih zapadnih obaveštajnih struktura, kako tvrdi, gotovo su izvesne.
„Ne sumnjam da će ih biti“, navodi on, dodajući da stoprocentna kontrola nad dešavanjima iz Kijeva trenutno ne postoji i da do otvaranja vatre može doći i bez direktne naredbe. U takvim okolnostima, ključno pitanje postaje – ko i kako registruje incidente, ko ih istražuje i ko donosi zaključke.
Upravo tu američki monitoring dobija dodatnu dimenziju. Njegova potencijalna vrednost, smatra Čepa, leži pre svega u objektivnosti. Ako već mora da postoji nadzor, onda je važno da bude nepristrasan – bar u teoriji. U praksi, međutim, svaka strana će pažljivo meriti svaki potez.
Zanimljivo je i to da je sam Zelenski, iako nije krio nezadovoljstvo ishodom razgovora u Ženevi – koji, realno, na političkom nivou još nisu dali konkretne rezultate – u poslednjim obraćanjima promenio ton.
Nije bilo grubih reči, nije bilo povišenih poruka. Govorio je uzdržanije. U video-obraćanju objavljenom na njegovom Telegram kanalu naveo je da su vojni predstavnici razgovarali ozbiljno i sadržajno, ali da osetljiva politička pitanja, potencijalni kompromisi i susret lidera još nisu dovoljno razrađeni. Nova runda razgovora, smatra, trebalo bi da se održi već u februaru.
U diplomatskim krugovima se spekuliše da pritisak dolazi spolja. Iz Vašingtona, odnosno iz Bele kuće, javno se poručuje da je mir prioritet i da se Kijevu zamera nedostatak fleksibilnosti. Koliko su te poruke deo šire strategije, a koliko iskren pokušaj da se zaustavi dalje rasplamsavanje sukoba, ostaje otvoreno.
Na kraju, ostaje i ono pitanje koje je Živov postavio možda grubo, ali direktno: kako bi izgledala realnost u kojoj američka armija stoji tik uz ruske gradove? Možda je reč samo o satelitima na orbiti i tehničkim timovima iza monitora. Možda i nije.
U vremenu kada se svaka formulacija meri pod lupom, čak i najopštija izjava može promeniti ravnotežu percepcije. A percepcija, u ovakvim okolnostima, ponekad znači gotovo isto što i stvarnost.
