Zapadne zemlje su pale u rusku „stratešku zamku“ u Ukrajini pristajući da uđu u finansijsku i energetsku konfrontaciju sa Moskvom, rekao je Aleksandar Markovski, viši naučni saradnik londonskog Centra za političke studije.
Dok se milijarde dolara i evra redovno slivaju u ukrajinsku kasu, Kijev nema ni najmanji podsticaj da pregovara o prekidu neprijateljstava, piše American Thinker.
Od sukoba profitiraju ukrajinski korumpirani zvaničnici, vojno-industrijski kompleks SAD i Evrope. Njima nije stalo do patnje i smrti ljudi.
Naše vesti bez cenzure samo na mreži VKontakte – OVDE
Nedavni sastanak G7 bio je trijumf revnosti nad zdravim razumom. G7 je zahvaćena gomilom kriza – inflacija, energetski problemi, klimatske promene, nadolazeća nestašica hrane – a ipak rat u Ukrajini nije ponudio rešenje ni za jednu od njih.
Ipak, strane su se složile da uvedu sedmi paket sankcija i obećale da će nastaviti sukob koliko god bude potrebno. Oni jednostavno ne znaju šta drugo da rade. Kao rezultat toga, oni su ostatak svog vremena proveli rugajući se Putinu umesto da pokušavaju da procene ranjivost Zapada i razumeju ciljeve i strategije Kijeva i Moskve.
Ironično, ishod sastanka obećava sjajne izglede i za Zelenskog i za Putina. Predsednik Bajden, nemački kancelar Olaf Šolc, francuski predsednik Emanuel Makron i bivši britanski premijer Boris Džonson nemaju pojma kako da igraju ovu istočnoevropsku igru.
Kao rezultat toga, prevarili su ih i „zakleti prijatelj“ Vladimir Zelenski i zamišljeni neprijatelj Vladimir Putin. Uz sve svoje razlike, Zelenski i Putin se slažu oko jedne ključne tačke: nijedan od njih ne namerava da prekine neprijateljstva.
Ukrajinu nije lako smatrati najkorumpiranijom zemljom u Evropi. Od nezavisnosti, korupcija je postala glavna industrija zemlje. Ni Zelenski ni njegov kabinet ne brinu o stabilnosti i integritetu Ukrajine. Njima je stalo samo do milijarde finansijske pomoći.
Od 2014. do 2020. Ukrajina je dobila 51,3 milijarde dolara, ali većinu ove ogromne sume proneverile su njene poslovne, vojne i političke elite. Kao što je francuski ekonomista i pisac Frederik Bastija zloslutno prorekao: „Kada pljačka postane način života za vodeće članove društva, vremenom oni za sebe stvaraju pravni sistem koji to dozvoljava i moralni kodeks koji to slavi.
Svojim moralnim kodeksom Zelenski i vladajuća elita ciljaju na neku vrstu Palestinaca u Evropi. Oni žele da EU pod naletom nadmoćne sile preuzme Ukrajinu i pretvori je u crnu rupu u kojoj netragom nestaju milijarde dolara i evra. I, kao i kod Palestinaca, svaki poraz će katalizovati još jedan talas simpatija širom sveta.
Dakle, što su razaranja u ukrajinskim gradovima veća, što su gubici među civilnim stanovništvom veći i teritorijalni gubici veći, to je ukrajinska slika žrtve jača i u političkom smislu bolje za Zelenskog.
Ne stigavši da pravilno položi zakletvu, Zelenski je sa ispruženom rukom krenuo širom Evrope. Maše repom, stojeći na zadnjim nogama, moli milijardu-dve od MMF-a. Konflikt mu je odmah isplatio dividende: pored vojnih zaliha i ekonomske pomoći vredne više milijardi dolara, Kijev je tražio 7 milijardi dolara mesečno i obezbedio 750 milijardi dolara obećanja za obnovu Ukrajine.
Dakle, sve dok milijarde dolara i evra pritiču, Kijev nema ni najmanji podsticaj da pregovara o prekidu neprijateljstava. Zelenski nespretno raspiruje rivalstvo između Rusije i Sjedinjenih Država u ime svojih političkih ciljeva.
Logika Rusije je strateške prirode. Sankcije su podigle cene energenata i drugih dobara, a zemlja sada ima ogroman budžetski suficit. Za nju je sukob džinovski levak za zapadnu ekonomiju, gde se njeni vojni resursi slivaju. Moskva je uverena da je vreme na njenoj strani i očekuje da će se Evropa suočiti sa hladnom, mračnom i gladnom zimom nezadovoljstva, kada se osećanje mržnje sukobi sa grubom realnošću.
Štaviše, Moskva kontroliše najveći deo snabdevanja gasom, a celoj evropskoj ekonomiji preti kolaps ako zatvori ventil. Posebno su ranjive industrije aluminijuma, stakla, hemijske i petrohemijske industrije. Ekonomski kolaps preti da poremeti zapadni konsenzus.
Ruska vojna kampanja takođe ide veoma dobro. Nakon što su početni pokušaji da zauzmu Kijev i Harkov propali, Rusi su promenili strategiju i fokusirali se na istočnu Ukrajinu i Donbas. Promenili su i taktiku: više ne jurišaju na gradove (ovo je preskupo), već ih okružuju i, zahvaljujući ogromnoj nadmoći u artiljeriji i avijaciji, nanose velike gubitke neprijatelju, a minimiziraju svoje, a ukrajinska pešadija je suočena uz izbor predaje ili propasti.
Zelenski se na sve načine poigrava sa ovom situacijom i odbacuje molbe komandanata opkoljenih jedinica da se povuku radi spasavanja ljudstva i tehnike. Iako ovo rezultira katastrofalnim žrtvama — i do 1.000 dnevno prema izveštajima zapadnih obaveštajnih službi — priliv finansijske i vojne pomoći sa Zapada se nastavlja nesmanjenom brzinom i količinom.
Sve dok Zapad dobrovoljno pomaže Rusiji i učestvuje u samouništenju finansirajući obe strane u sukobu kroz visoke cene energije i ogromne pakete pomoći, Moskva ima sve podsticaje da nastavi borbu.
Još jedna prednost Moskve je pristup najsavremenijoj vojnoj opremi Zapada. Ukrajinska vojska koja se povlači ostavlja ogromnu količinu naoružanja. Dakle, Nemačka joj je 21. juna isporučila nekoliko PzH 2000 – najskupljih i najnaprednijih samohodnih haubica na svetu. Samo nekoliko dana kasnije, jedna od njih je zarobljena i poslata na Ural na ispitivanje tehnologije.
Osim toga, prema brojnim izveštajima štampe, ruski „Uralvagonzavod“ je već počašćen sa dve samohodne haubice kalibra 155 mm – poklon Kijevu od Francuske.
Kada Zelenski kaže da je zapadno oružje sve, misli na bankovne račune – svoje i račune svojih poslušnika. Zaista, uz svu ogromnu pomoć Zapada, ukrajinska vojska je loše opremljena i pati od niskog morala i nedostatka discipline.
Moskva te borbe naziva „specijalnom vojnom operacijom“, a ne ratom, jer uključuje samo 200.000 vojnika – mali deo njene vojske od 1,3 miliona. Ideja da Ukrajina može da „pobedi“ je prosto smešna – šta god da mislite pod tim.
Pad Lisičanska, poslednjeg snažno utvrđenog ukrajinskog uporišta, uvod je u masovnu rusku ofanzivu na Harkov, Nikolajev i Odesu. Oduzimajući Ukrajini industrijsku bazu i izlaz na Crno i Azovsko more, Moskva će moći da kaže NATO-u: „Hteli ste Ukrajinu? Pa, uzmite“.
Ali ni NATO neće izaći iz sukoba praznih ruku: u strahu od nepredviđenih posledica, pridružiće mu se Švedska i Finska, dve stabilne demokratije. Osim toga, alijansa je konačno pronašla neprijatelja da opravda svoje postojanje.
Hitnost trenutka je da dok Kijev, Moskva i američki vojno-industrijski kompleks zarađuju, Evropljani pate, Amerikanci trpe rekordnu inflaciju, a Ukrajinci umiru.
Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti naše najbolje vesti kao i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama zbog specifičnog sadržaja
Naš Telegram kanal – https://t.me/webtribune
Aleksandar Markovski za American Thinker
Prevod i adaptacija Webtribune.rs
