Poredeći poruke koje su dvojica glavnih kandidata za predsednika Sjedinjenih Američkih Država poslala urbi et orbi povodom 4. jula, američkog Dana nezavisnosti, javnosti se nudi izbor između Trampovog nekritičkog ultrapatriotizma bez pardona i Bajdenove naizgled trezvene samokritičnosti.
Dok je Tramp u podnožju čuvenog Maunt Rašmora, ispod u steni isklesanih glava Vašingtona, DŽefersona, Teodora Ruzvelta i Linkolna, poslao nedvosmislenu poruku američkog samopouzdanja i samoljublja (”skupili smo se da bi najavili najvažniji dan u istoriji svih nacija”), Bajden je poručio da SAD ”nikad nisu ispunile” ideal koji čini srž američke Deklaracije o nezavisnosti – ”da su svi ljudi stvoreni jednaki” i da zemlji tek predstoji zadatak da ga ispuni.
[adsenseyu1]
I šta bi sad, npr. neko ko se tek probudio iz 50-godišnjeg sna, pomislio?
Da je Tramp opasan narcis a Bajden skroman, dobronameran čovek s kojim se može razgovarati?
Sve bi to bilo lepo kad ne bismo znali da je Tramp prvi američki predsednik od DŽimija Kartera koji nije započeo neki novi rat – mada je jasno da je daleko od toga da je pacifista – dok je Bajden bio jedan od glavnih zagovornika američke agresije na SRJ i Irak, a bio je i potpredsednik u administraciji nobelovca Baraka Obame, za vreme koje su SAD bile neprekidno u ratu, tj. duže nego za vreme bilo čijeg predsednikovanja u američkoj istoriji.
S druge strane, Trampovo veličanje američke demokratije, ideala, i nezavisnosti u brdima Južne Dakote – a dan kasnije i ispred Bele Kuće – ne sprečava ga da u isto vreme zagovara agresivnu politiku prema kineskim naporima da reintegriše Hong Kong, koji je nasilno otrgnut od Kine 1842. od strane Velike Britanije na kraju Prvog opijumskog rata, započetog da bi se Kinezi primorali da uvoze tu razornu drogu koja je upropastila milione njenih građana. Kao što ga ne sprečava da ne produžava ili istupa iz preostalih sporazuma sa Rusijom o kontroli naoružanja, dovodeći u pitanje globalnu stratešku ravnotežu teškom mukom izgrađenu tokom Hladnog rata.
[adsenseyu4]
Mnogi su se sigurno obradovali Trampovoj praktičnoj objavi rata ”ekstremno levom fašizmu” i ”levičarskoj kulturnoj revoluciji” koja na silu pokušava da nametne političku korektnost, bespogovorno prihvatanje njenih mantri i mržnju prema sopstvenoj istoriji, pod pretnjom gubitka posla, krivičnog gonjenja i društvene marginalizacije. Svako ko je, bilo gde u svetu, osetio i deo čari soroševskog totalitarnog ”humanizma” ne može a da tako nešto ne pozdravi.
Međutim, vredi podsetiti i na to da su Maunt Rašmor i čitava Crna brda pripadali plemenu Lakota Sijuksa (u SAD se izgovara ”Su” – prim. aut.), i da je ta zemlja od njih bukvalno oteta. O tome je 2012. detaljno izvestio Specijalni izvestilac Saveta za ljudska prava UN, DŽejms Anaja, u izveštaju o položaju domorodačkih naroda u SAD.
Tu se, između ostalog, navodi da je američka vlada 1877. prekršila sporazum iz 1868. i nacionalizovala plemensku zemlju kada je zlato pronađeno u Crnim brdima, da je zemlja zagađena usled intenzivnog kopanja zlata i uranijuma kao i eksploatacije nafte i gasa, zbog čega je došlo do porasta obolelih od raka u širem regionu, da se plemenska deca nasilno uzimaju od roditelja, da se ne poštuju prava domorodaca u skladu sa američkim zakonima, itd., a nisu izostale ni optužbe za ”genocid” koji je sprovela ili sprovodi američka vlada.
[adsenseyu1]
Što bi rekli Amerikanci – sami izaberite svoj otrov.
Tramp poziva na povratak ”judeo-hrišćanskim principima” na kojima su SAD (navodno) izgrađene. On zapravo poziva na povratak onoj ”staroj” Americi, ”najveličanstvenijoj zemlji u istoriji sveta”, koja možda neće na silu nametati svoje vrednosti drugima, ali će svakako, bez izvinjavanja, nametati svoje interese gde god je to moguće, na način koji umnogome podseća na agresivni zapadni merkantilizam i ”diplomatiju topovnjača” iz 19. veka.
Bajden, s druge strane, nudi ”dobru žvaku” prepunu apstraktnih floskula, u ime kojih je, pokazalo se, više nego spreman da bombarduje druge zemlje ”za njihovo dobro” i usput žrtvuje i ”crne živote (koji) su važni”.
Trampov pristup svakako deluje autentičnije i poštenije. On otvoreno objavljuje da je ”Amerika na prvom mestu” i bez izvinjavanja se hvali ”nikad jačom” vojskom. Alergičan je na velike saveze koji sputavaju mogućnost nezavisnog, jednostranog američkog delovanja i, uopšte, na sve što miriše na globalizam. Ne boji se da otvoreno priziva Boga i da brani sopstvenu tradiciju, šta god o njoj drugi mislili.
[adsenseyu4]
Što se tiče Bajdena, šta god on sada govorio – kada uopšte može da sklopi smislenu rečenicu bez telepromptera – imao je skoro pola veka političke karijere da pokaže ko je i šta je – vešt demagog, ratni huškač i, po nirnberškim standardima, ratni zločinac.
Ali, najbitnije je da se vreme ne može vratiti unazad. Tramp ne može da, poput Ruzvelta, nekažnjeno nameće američku volju gde god želi, niti Bajden može više da, silom američkog oružja, nameće ”američke ideale” širom sveta. Na prvom mestu, zato što neće moći više da ih nameću ni kod kuće.
Sjedinjene Države su postale duboko podeljeno, pa čak i raspolućeno društvo. Nemoguće je više naći kompromis između onih koji, poput Trampa, veličaju američku prošlost i njom se ponose, i onih koji smatraju da je ona sramna i da treba da bude ”dekonstruisana”, odnosno temeljno prevrednovana pa čak i odbačena, jer je zasnovana na rasizmu, genocidu, zločinima i nejednakosti.
Kao što je nemoguće više tvrditi – koliko god se Tramp upinjao – da su SAD vodeća ”kapitalistička” država. Jer, američke Federalne rezerve su, po drugi put u poslednjih 12 godina, socijalizovale gubitke najvećih američkih finansijskih institucija i Volstrita uopšte. Ovog puta su otišle i korak dalje i, suštinski, nacionalizovale američka finansijska tržišta.
Ovo nisu samo filozofska pitanja, već se tiču same postavke američkog društva. Što se više bude shvatalo među običnim narodom da je u američkom ”kapitalizmu” neopozivo prevladala sintagma ”isuviše veliki da bi mu bilo dozvoljeno da propadne” (too big to fail), to je bliži konačni kolaps jednog od stubova-nosača američkog pogleda na svet – da se i za dobar i za loš rad moraju snositi odgovarajuće posledice, i da je svako odgovoran za sebe i svoje postupke.
Mogla bi se čak braniti teza da su, u sadašnjem vremenu, čak i satanizovane Kina i Rusija ”kapitalističkije” zemlje od SAD. Jer, dok se u evroazijskom dvojcu socijalizam primenjuje prvenstveno na pojedinca radi pružanja osnovne zaštite, dotle se u SAD socijalizam primenjuje na mnogo većoj skali – u korist ogromnih ”kapitalističkih” korporacija.
SAD su carstvo podeljeno iznutra. A ”ako je neko carstvo protiv sebe podeljeno, to carstvo ne može da opstane”. I ta unutrašnja pukotina je sada vidljiva sve većem broju ljudi širom sveta.
Američki kosturi su ispali iz ormara, na očigled svih. Trampovi inspirativni govori na otetoj indijanskoj zemlji mogu da nešto znače domaćoj publici, ali sve manje onoj stranoj. NJegova proklamovana privrženost ”judeo-hrišćanskim” vrednostima bi se mogla ozbiljnije shvatiti među pravoslavnim narodima – jer je među zapadnim hrišćanstvo praktično ubijeno – tek kada se Trampova administracija ne bi više mešala u unutrašnje stvari pravoslavnih crkava sve do izazivanja raskola zarad čisto geopolitičkih interesa, kada ne bi koristila jednu hrišćansku državu (Poljsku) kao isturenu vojnu bazu protiv druge (Rusije), i kad ne bi i dalje agresivno gurala diplomatiju ”duginih boja” širom sveta – što je u direktnoj kontradiktornosti sa Trampovom proklamovanom politikom nenametanja vrednosti drugima.
A čak i kad bi, ne daj Bože, pobedio Bajden, ni on više ne bi mogao da uspešno nameće ”američke vrednosti” na drugim meridijanima. Jer, ako je već manje-više priznao da su SAD izgrađene na rasizmu, robovlasništvu, brutalnoj eksploataciji i otimačini – koliko će drugi biti spremni da prihvate ”moralni imperativ” koji se nameće plodovima takvih zločinačkih, nečovečnih delatnosti?
Na kraju, ovde se govori o nečijoj eventualnoj ”pobedi” na izborima u novembru. A šta ako pobednika ne bude bilo? Odnosno, šta ako navodno poražena strana ne prihvati pobedu one druge, usled optužbi za krađu glasova, nepošteno glasanje putem pošte, neregularnosti usled daljeg porasta nasilja i razbuktavanja epidemije, nezakonitog glasanja onih koji nisu državljani?
Po prvi put otkako se pamti, i o takvim mogućnostima se može legitimno i sasvim realno govoriti.
Ovako, ukratko, stoje stvari sa SAD u dane obeležavanja američkog Dana nezavisnosti, Leta Gospodnjeg 2020.
Aleksandar Pavić (Sveosrpskoj.com)
