U broju prestižnog globalističkog izdanja Foreign Affairs za 1990/1991. američki ekspert Čarls Krautamer napisao je programski članak „Unipolarni trenutak“, u kojem je predložio sledeće objašnjenje kraja bipolarnog sveta.
Nakon kraha bloka zemalja Varšavskog ugovora i raspada SSSR-a (koji se još nije dogodio u trenutku objavljivanja članka) nastupiće takav svetski poredak, u kojem će SAD i zemlje kolektivnog Zapada (NATO) ostati jedini pol i vladaće svetom, uspostavljajući pravila, norme, zakone i izjednačavajući svoje sopstvene interese i vrednosti sa univerzalnim, opštim i obavezujućim.
Ovu de-fakto uspostavljenu svetsku hegemoniju Zapada Krautamer je i nazvao „unipolarnim trenutkom“.
Nešto kasnije drugi američki ekspert – Frensis Fukujama objavio je sličan po smislu manifest o „kraju istorije“. Ali, za razliku od Fukujame, koji je požurio da proglasi da je pobeda Zapada nad celim ostalim čovečanstvom već ostvarena i sve zemlje i narodi će odsada bespogovorno prihvatiti liberalnu ideologiju i složiti se sa jedinstvenom dominacijom SAD-a i Zapada, Krautamer je bio uzdržaniji i oprezniji i radije je govorio upravo o „trenutku“, to jest o nastaloj de-fakto situaciji u međunarodnom balansu snaga, ali nije žurio sa zaključcima o tome koliko će čvrst i dugotrajan biti unipolarni poredak.
Svi znaci unipolarnosti bili su očigledni: Bezuslovno prihvatanje od strane gotovo svih zemalja kapitalizma, parlamentarne demokratije, liberalnih vrednosti, ideologije ljudskih prava, tehnokratije, globalizacije i američkog vođstva.
Ali Krautamer je, konstatujući takvo stanje stvari, ipak dopuštao mogućnost da to nije nešto stabilno, već samo etapa, određena faza koja može da se pretvori u dugoročni model (i tada bi Fukujama bio u pravu), a može i da se završi, ustupajući mesto nekom drugom svetskom poretku.
2002-2003. godine Krautamer se u drugom prestižnom, ali više ne globalističkom, već realističkom izdanju National Interest vratio svojoj tezi u članku „Povodom unipolarnog trenutka“ – ovog puta je izneo mišljenje da se nakon deset godina unipolarnost pokazala upravo kao trenutak, a ne čvrst svetski poredak i da će se uskoro formirati alternativni modeli, uzimajući u obzir rast antizapadnih tendencija u svetu – u islamskim zemljama, u Kini, u jačajućoj Rusiji, gde je na vlast došao snažan predsednik Putin.
Kasniji događaji su još više učvrstili Krautamera u uverenju da je unipolarni trenutak prošao, SAD nisu uspele da svoje svetsko vođstvo, koje su zaista posedovale 90-ih godina XX veka, učine čvrstim i stabilnim, a moć Zapada je ušla u period zalaska i opadanja.
Šansom svetske dominacije, koja im je bila praktično u rukama, zapadne elite nisu uspele da se koriste, i sada treba kao maksimum učestvovati u izgradnji multipolarnog sveta u drugačijem statusu, ne pretendujući više na hegemoniju, da se uopšte ne bi ostalo na marginama istorije.
Putinov minhenski govor 2007. godine, dolazak na vlast u Kini snažnog lidera Si Đinpinga i munjevit rast kineske ekonomije, događaji u Gruziji 2008. godine, ukrajinski Majdan i ponovno ujedinjenje Rusije sa Krimom i, konačno, početak SVO 2022. godine i velikog rata na Bliskom istoku 2023. samo su praktično potvrdili da su oprezni Krautamer i Semjuel Hantington koji je predvideo eru „sukoba civilizacija“ bili mnogo bliži istini nego previše optimističan (za liberalni Zapad) Fukujama.
Sada je svim razumnim posmatračima očigledno da je unipolarnost bila samo „trenutak“, da se ona zamenjuje novom paradigmom: Multipolarnošću ili – opreznije – „multipolarnim trenutkom“.
Spor o tome da li je reč o nečemu nepovratnom ili, naprotiv, privremenom, prelaznom, nestabilnom u slučaju ovog ili onog međunarodnog, političkog i ideološkog sistema, ima dugu istoriju.
Često pristalice neke teorije žestoko insistiraju na nepovratnosti društvenih režima i transformacija sa kojima su solidarni, a njihovi protivnici ili samo skeptici i kritički nastrojeni posmatrači iznose alternativnu ideju da je reč samo o trenutku.
To se lako može pratiti na primeru marksizma. Ako je za liberalnu teoriju kapitalizam i buržoaski poredak – to sudbina čovečanstva, oni nastupaju i nikada se neće završiti (pošto svet može biti samo liberalno-kapitalistički i postepeno će svi postati srednja klasa, odnosno buržoazija), marksisti su sam kapitalizam posmatrali kao istorijski trenutak razvoja.
Bio je neophodan za prevazilaženje prethodnog trenutka (feudalnog), ali, zauzvrat, trebalo bi da bude prevaziđen socijalizmom i komunizmom, a vlast buržoazije će morati da se zameni vlašću radnika, i nakon uništenja kapitalista i privatne svojine u čovečanstvu će ostati samo proleteri. Komunizam ovde za marksiste više nije trenutak, već, u suštini, „kraj istorije“.
Ozbiljan dokaz ispravnosti marksizma postale su socijalističke revolucije XX veka – u Rusiji, Kini, Vijetnamu, Koreji, na Kubi itd. Ali svetska revolucija se nije dogodila, a u svetu su postojala dva ideološka sistema – to je bio bipolarni svet koji je postojao od 1945. (nakon zajedničke pobede komunista i kapitalista nad nacističkom Nemačkom) do 1991. godine.
U ideološkom sukobu svaki tabor je tvrdio da je suprotni tabor – ne sudbina, već samo trenutak, ne kraj istorije, već prelazna dijalektička faza. Komunisti su insistirali na tome da će kapitalizam propasti i da će svuda zavladati socijalizam, a sami komunistički režimi će „postojati večno“.
Liberalne ideologije su im odgovarale: ne, istorijski trenutak ste vi, vi ste samo odstupanje od buržoaskog puta razvoja, nesporazum, devijacija, a kapitalizam će postojati večno.
Upravo to je, u stvari, sadržaj Fukujamine teze o „kraju istorije“. 1991. godine učinilo se da je bio u pravu. Socijalistički sistem se srušio, a ruševine SSSR-a i Kine su pohrlile u tržište, odnosno prešle na kapitalističke šine, potvrđujući predviđanja upravo liberala.
Naravno, neki marksisti se kriju i veruju da još nije veče, kapitalistički sistem će ipak propasti – i tada će doći čas proleterske revolucije. Ali ovo nije sigurno. Uostalom, proletarijata u svetu je sve manje i uopšte čovečanstvo ide u sasvim drugom pravcu.
Mnogo su utemeljeniji pogledi liberala, koji su za Fukujamom izjednačili upravo komunizam sa trenutkom i proglasili „beskonačni kapitalizam“. Parametre novog društva, u kojem kapital dostiže totalno i realno dominiranje, na različite načine su razmatrali postmodernisti, predlažući ekstravagantne metode borbe sa kapitalom iznutra.
To je uključivalo proletersko samoubistvo, svesno pretvaranje pojedinca u invalida ili računarski virus, promenu pola pa čak i vrste. Sve to je postalo program levih liberala u SAD-u i aktivno se podržava od strane vladajućeg vrha demokratske partije – woke, kultura otkazivanja, eko-agenda, transrodnost, transhumanizam itd.
Ali i pristalice i protivnici pobedničkog kapitalizma su se slagali da to nije samo faza razvoja koju će zameniti nešto drugo, već da je to – sudbina i finalna etapa nastanka čovečanstva.
Dalje može biti samo prelaz ka post-ljudskom stanju – onome što futurolozi nazivaju „singularnošću“. Sama smrtnost čoveka se ovde prevazilazi u korist mehaničke besmrtnosti mašine. Drugim rečima, dobro došli u Matriks.
Međutim, sama mogućnost da se na epohu ostvarene „svetske pobede kapitalizma“ primeni termin „trenutak“ otvara sasvim posebnu perspektivu, još uvek slabo promišljenu i razrađenu, ali sve više i više jasnu. A ne bi li trebalo dopustiti da očigledan i danas svima jasan krah zapadnog vođstva i nesposobnost Zapada da bude punopravna univerzalna instanca legitimne vlasti nose u sebi i ideološku dimenziju? Ne znači li kraj unipolarnosti i zapadne hegemonije kraj liberalizma?
Ovo razmatranje potvrđuje se najvažnijim političkim događajem: Prvim i drugim mandatom Donalda Trampa kao predsednika SAD-a. Ovaj izbor američkog društva za predsednika političara koji otvoreno kritikuje globalizam i liberalizam je jasan izraz toga da je čak i u centru unipolarnog Zapada sazrela kritična masa nezadovoljstva osnovnim ideološkim i geopolitičkim vektorom vladavine liberalnih elita.
Štaviše, Dž. D. Vens, koga je Tramp izabrao za potpredsednika SAD-a, direktno karakteriše svoj pogled na svet kao pristalice „postliberalne desnice“. Liberalizam je figurirao kao negativan termin tokom cele Trampove predizborne kampanje, iako se pod njim podrazumevao „levi liberalizam“ kao ideologija Demokratske partije SAD-a.
Međutim, u širim krugovima „narodnog trampizma“ liberalizam se stabilno pretvorio u uvredu i počeo da se doživljava kao nešto neodvojivo od izopačenosti, raspadanja, izopačenja vladajućih elita.
U citadeli liberalizma – u SAD-u – već drugi put u skorijoj istoriji pobeđuje političar koji se krajnje kritički odnosi prema liberalizmu, a njegove pristalice se uopšte ne ustručavaju direktne demonizacije ovog ideološkog toka.
Tako možemo govoriti o kraju „liberalnog trenutka“, o tome da se liberalizam, koji se činio ideologijom koja je pobedila u istorijskoj perspektivi jednom zauvek, pokazao samo kao jedna od etapa svetske istorije, a ne njen kraj.
I iza granice liberalizma – nakon kraja liberalizma i s one strane liberalizma – postepeno će se pojavljivati alternativna ideologija, drugačiji svetski poredak, drugačiji vrednosni sistem.
Liberalizam se nije pokazao kao sudbina, ne kraj istorije, ne kao nešto nepovratno i sveopšte – već samo kao epizoda, samo kao istorijska epoha koja je imala početak i kraj, jasne geografske i istorijske granice.
Liberalizam je upisan u kontekst zapadne moderne. On je dobio ideološke bitke sa drugim vrstama ove moderne (sa nacionalizmom i komunizmom), ali se na kraju srušio, završio. I zajedno s njim završili su se taj isti Krautamerov unipolarni trenutak i još obimniji ciklus jedinstvene kolonijalne dominacije Zapada u planetarnim razmerama, koji je počeo sa epohom velikih geografskih otkrića.
Aleksandar Dugin (RIA)
Prevod i adaptacija Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
