Piše: Patrik Bjukenen
Ukoliko zaista dođe do američkog rata protiv Irana i posledične globalne recesije, ceo svet će kriviti jednog čoveka – Donalda Trampa
Rat protiv Irana bi definisao, progutao i potencijalno uništio Trampov predsednički mandat, ali bi oduševio „nikad Tramp“ neokonzervativce koji ga najviše preziru. Zašto se onda predsednik Tramp poigrava sa takvom idejom?
Osvrćući se na Avganistan, Irak, Libiju, Siriju i Jemen, odnosno ratove koje smo ili mi sami započeli, ili smo uskočili u njih – šta je dobijeno njima što bi moglo da opravda cenu američke krvi i novca, kao i smrti i razaranja koja smo posejali po tim prostorima? Kako je našem velikom rivalu Kini škodilo što se nije mešala?
[adsenseyu1]
NA KURSU ZA DIREKTNI SUDAR
Nafta je vitalni strateški interes Zapada u Persijskom zalivu. Međutim, rat protiv Irana bi ugrozio, a ne osigurao taj interes. Masovna migracija iz islamskog sveta, prošaranog terorističkim ćelijama, je najveća bliskoistočna pretnja za Evropu. Ali zar ne bi američki rat protiv Irana uvećao umesto da umanji tu pretnju? Da li bi milioni Iranaca koji se protive vladavini mula pozdravili američke vazdušne i pomorske napade na njihovu zemlju? Ili bi se okupili pod kapom režima i podržali svoje oružane snage dok ginu da odbrane njihovu zemlju?
„Gospodine Tramp, ne igrajte se sa repom lava“, upozorio je predsednik Hasan Rohani u julu: „Rat sa Iranom bio bi majka svih ratova“. Ali je dodao: „Mir sa Iranom je majka svakog mira“. Rohani je ostavio širom otvorena vrata za mogućnost mirnog rešenja.
Trampov odgovor velikim slovima je praktično evocirao uspomene na Hirošimu: „Nikad, ali nikad ne pretite Sjedinjenim Državama ponovo ili ćete pretrpeti posledice kakve je malo ko u istoriji do sada pretrpeo“.
Kada je Tramp promenio ploču i lupio da je otvoren za razgovore – „Nema preduslova. Žele da se sastanemo? Sastaćemo se“ – državni sekretar Majk Pompeo mu je protivrečio: Pre bilo kakvog susreta, Iran mora da promeni način na koji tretira svoj narod i „smanji svoje maligno ponašanje“. Stoga deluje kao da smo na kursu za direktni sudar.
Do sada je Tramp bacio nuklearni sporazum u kantu i obnovio sankcije, što je ekonomiju Irana oštro gurnulo nadole. Njegova valuta je izgubila polovinu svoje vrednosti. Inflacija raste ka venecuelanskim nivoima. Nove američke sankcije biće uvedene ove nedelje, a dodatne u novembru. Velike inostrane investicije se otkazuju. Američki saveznici se suočavajus a sekundarnim sankcijama ukoliko ne budu učestvovali u gušenju Irana. Naftni izvoz Irana vrtoglavo pada, kao i državni prihodi. Demonstracije i ulični nemiri postaju sve učestaliji.
Rohani i njegovi saveznici koji su svoje karijere stavili na kocku sa sporazumom koji je predviđao odricanje od nuklearnog oružja u zamenu za otvaranje prema Zapadu sada deluju kao budale pred sopstvenim narodom. A Revolucionarna garda koja je upozoravala da se Amerikancima ne može verovati je pokazala da je u pravu.
Iranski lideri sada prete da će, onog trenutka kada njihova nafta više ne bude tekla slobodno i obilno, arapska nafta biti blokirana u Ormuskom tesnacu, što bi je odseklo od Azije i Zapada. Bilo koji takav potez bi raspalio eksploziju cena nafte širom sveta i izazvao američki mornarički odgovor za otvaranje prolaza. Rat bi počeo.
(NE)MOGUĆI SCENARIJI
Korelacije političkih snaga su drastično naklonjene saterivanju Teherana u ćošak. U Americi Iran ima nebrojene protivnike i gotovo nijednog prijatelja. Na Bliskom istoku bi Izraelce, Saudijce i UAE obradovalo da zgromimo Iran. Među četvoricom koja će odlučivati o ratu i miru, Tramp, Pompeo i Džon Bolton su govorili u prilog smeni režima, dok je ministar odbrane Džejms Matis nedavno odbacio takav strateški cilj.
Sa izraelskim napadima na iranske oružane grupe u Siriji, američkim i iranskim plovilima koja su konstantno u dometu jedna drugima u Zalivu i Hutima koji pucaju na saudijske tankere kod Bab el Mandeba (moreuz na ulazu u Crveno more), vojni okršaj deluje kao neizbežan.
Iako Amerika više nema potrebne kopnene snage za okupaciju Irana koji je četiri puta veći od Iraka, u bilo kakvom ratu ovog tipa, Sjedinjene Države bi sa svojim daleko superiornijim vazdušnim, pomorskim i raketnim snagama brzo odnele prevagu. No, ako bi Iran igrao na kartu Hezbolaha, šiitskih paravojski u Siriji i Iraku i sektaških saveznika unutar arapskih država, američke žrtve bi se nagomilale, a čitav Bliski istok bi mogao da potone u građansko-sektaški rat poput onog koji gledamo u Siriji već šest godina.
Bilo koji „vrući rat“ u Persijskom zalivu bi doveo do eksplozije cena osiguranja za naftne tankere, ograničenja izvoza nafte i skoka njenih cena, što bi nas gurnulo u globalnu recesiju za koju bi bio odgovoran jedan čovek: Donald Tramp. Je l’ bi to bilo dobro za Republikansku stranku ili predsednika Trampa u 2020?
A kada bi pucnjava prestala, da li bi u Iranu bila instalirana liberalna demokratija, ili bi se dogodilo kao u Egiptu Hosnija Mubaraka gde su vlast najpre preuzeli verski fanatici, a potom ljudi sa puškama?
Ukoliko, pored pet ratova u koje smo još uvek umešani, otpočnemo i rat protiv Irana, ljudi će slušati stranku koja bude nudila izlazak iz njih, kao što su slušali Trampa kada je obećao da će nas izvući iz beskrajnih ratova na Bliskom istoku.
Preveo Vojislav Gavrilović (buchanan.org)
(Standard.rs)
