Piše: Stefan Karganović
U volšebno nastaloj aferi Dragičević, protiv institucija Republike Srpske iznose se optužbe koje bi u staloženoj atmosferi i bez korišćenja emotivnih efekata delovale smešno i bizarno. Tvrdi se da su u drugoj polovini marta 2018. organi vlasti Republike Srpske do tada javnosti nepoznatog dvadesetjednogodišnjeg mladića Davida Dragičevića izvukle iz anonimnosti da bi ga zatim kidnapovale, na nepoznatom mestu nekoliko dana surovo fizički mučile, pa na kraju nasilno usmrtile i leš bacile u reku.
Otac nastradalog Davida Dragičevića, Davor, podjednako volšebno, u skladu sa razvojnim ritmom afere, od roditelja razumljivo pogođenog smrću svoga deteta transformisao se u sumanutog i politički ostrašćenog javnog agitatora. Dragičević gotovo svakodnevno istupa sa ekstravagantnim optužbama i, zarad postizanja propagandnog učinka, pred kamerama dramatično podnosi na stotine krivičnih prijava protiv fantomskih „N. N.“ lica, čiji broj bi se, po Dragičeviću, potencijalno mogao popeti i do 50,000 (“Blic”, 22 maj 2018.)
[adsenseyu1]
Da li je potrebno 50,000 ljudi da bi se ubila jedna osoba? Komisija Dragana Čavića 2004. godine, na zahtev Visokog predstavnika Pedija Ešdauna, u svom Izveštaju je, ruku na srce, objavila daleko skromniji spisak od samo 17,342 pripadnika VRS i drugih organa Republike Srpske koji su navodno učestvovali u ubistvu 8,000 zarobljenika u Srebrenici. Zašto je i po broju izvršilaca predmet Davida Dragičevića u tolikoj meri dramatično poseban?
Jedna od Dragičevićevih najklimavijih ali, ujedno, propagandno i emotivno najefektnijih optužbi je tvrdnja da je, dok je bio „kidnapovan“ od strane policije Republike Srpske i držan na nepoznatom mestu, David Dragičević bio izložen surovoj torturi i silovanju. Razlog za navodno kidnapovanje i višednevno mučenje niko od protagonista ove iracionalne priče nije ni pokušao da objasni.
Mediji su preneli Davorovu izjavu da je — kada je na odru poslednji put poljubio mrtvog sina — primetio da je David bio predsmrtno silovan i fizički mučen. Nije poznato da je iko od prisutnih novinara Davoru postavio logično pitanje, da li je u mrtvačnici prilikom oproštaja sa sinom obavio autopsijski pregled posmrtnih ostataka i, ako jeste, kakve su njegove stručne kvalifikacije za izvođenje forenzičkih zaključaka bilo kakve vrste? Tvrdnja, da su se Davidovi posmrtni ostaci razlikovali od onoga što bi se očekivalo da se udavio, donedavno je u celosti počivala na staklenim nogama ličnih utisaka koje je medijima saopštio Davor Dragičević.
To je trajalo donedavno, sve dok Slobodan Vasković, bloger sa podugačkim istorijatom prostačkog pljuvanja po Republici Srpskoj i njenim institucijama i poznat po bliskim vezama sa stranim službama koje stoje iza organizovanja uličnog prevrata u Banjaluci, na svom internet sajtu nije objavio nekoliko posmrtnih fotografija Davida Dragičevića koje navodno potkrepljuju Davorove optužbe.
Razmatrajući ove grozne fotografije, neophodno je istaći nekoliko stvari. Pre svega, Vasković navodi da ih objavljuje sa dozvolom oca, Davora Dragičevića. Tu bi se odmah moralo postaviti prirodno pitanje: kakav je to roditelj sa čijim odobrenjem se objavljuju ovakve slike njegovog deteta? Dovoljno je postaviti pitanje.
Zatim, Vasković citira samoga Davora Dragičevića: „Davor Dragičević, otac ubijenog Davida, rekao je da su njegovog sina likvidirali pojedini pripadnici MUP RS, 23.03.2018. godine, u periodu od 22-23 časa. Nakon toga njegovo tijelo je bačeno u kanalizaciju Crkvena.“ Pa zatim Dragičević navodno dodaje: “Zadnji put je mučen između 20 časova i 21 čas i 30 minuta, 23.03.2018. godine.” Ako su ovo zaista reči Davora Dragičevića, onda se i Vaskoviću i Dragičeviću mora postaviti sledeće pitanje: da li je Dragičević bio na licu mesta zločina 23. marta 2018. i da li je iz prikrajka, gledajući na sat i beležeći utiske, posmatrao pripadnike MUP-a Republike Srpske kako muče i zatim likvidiraju njegovog sina? Ako jeste, kakav otac bi takav prizor mirno posmatrao i hvatao beleške umesto da interveniše da pokuša da spasi svoje dete od smrtne opasnosti, makar suočavajući se sa višestruko brojnijim dušmanima?
Još jedan primer manipulacije je Vaskovićeva tvrdnja da „dužina izrasle brade na licu Ubijenog Davida (na navodnoj obdukcijskoj fotografiji — naša primedba) svjedoči da je danima držan u zatočeništvu, gdje je monstruozno mučen i na kraju likvidiran.“ Da bi takva tvrdnja imala neku težinu i da bi mogla biti verodostojna, Vasković bi morao da donese verifikovanu fotografiju Davida Dragičevića neposredno pre nego što je nestao, da se vidi dužina njegove brade u to vreme, radi poređenja. On to ne čini.
Najzad, u Vaskovićevoj paškvili jedna pojedinost u potpunosti nedostaje. To je ono što je ključno da bi ijedan ozbiljan sud (pa verovatno čak i Haški tribunal) ovako predočene dokaze uzeo u razmatranje. Vasković prikazuje fotografije za koje tvrdi da predstavljaju posmrtne ostatke Davida Dragičevića, ali on ne nudi nikakav dokaz njihovog porekla, niti lanac posedovanja (chain of evidence, kako se to naziva u pravnom sistemu Vaskovićevih nalogodavaca i finansijera). Niti se zna koji je sudskomedicinski fotograf snimio posmrtne ostatke Davida Dragičevića, niti kroz koliko i čije ruke su te fotografije prošle dok, navodno, nisu završile u rukama Slobodana Vaskovića. Drugim rečima, mada se može pretpostaviti da telo jeste bilo fotografisano tokom obdukcije, mi nemamo apsolutno nikakvih dokaza (a) da Vasković objavljuje fotografije koje su tom prilikom zaista bile snimljene, niti (b) da fotografije koje prikazuje nisu prošle kroz Fotošop ili neki sličan proces za digitalnu izmenu slika pomoću kojeg bi izgled posmrtnih ostataka bio bitno izmenjen, u skladu sa propagandnim potrebama naručioca.
Zašto su ova pitanja važna, i zašto njihovo postavljanje Vaskovićeve i Dragičevićeve tvrdnje stavlja pod razumnu sumnju? Evo zašto.
Na prvom mestu zato što peta kolona u Republici Srpskoj već nekoliko godina nastoji da diskredituje institucije Republike i da ih sruši za račun svojih inostranih naredbodavaca, ne birajući u tome sredstva. Pre nešto više od dve godine, isfabrikovali su afere „zlatna poluga“ za diskreditaciju predsednika i „audio snimak,“ gde se navodno čuje glas premijerke RS u kompromitujućem razgovoru. Te ranije afere bile su trapavo izvedene i relativno lako su raskrinkane, da bi se po njihove pokretače neslavno završile i uskoro zatim bile predate zaboravu. Međutim, Afera Dragičević je neuporedivo brižljivije i profesionalnije pripremljena i po svemu sudeći (“highly likely”) David Dragičević je bio smaknut neposrednim dejstvom stranih izvršioca (umesto nesposobnih lokalnih petokolonaških klovnova), dok se politička operacija kojoj je Davidova smrt poslužila kao okidač takođe odvija pod neposrednim nadzorom operativaca zainteresovanog stranog faktora, uz dodeljivanje uloga statista lokalnim alatkama kao Branislav Borenović i Slobodan Vasković. Ali bez obzira na to, savršenog zločina pod lažnom zastavom ipak nema. Scenario Afere Dragičević pun je rupa, ako ga pažnjivo analiziramo. A dosije onih koji su Aferu Dragičević lansirali pun je ranijih, lažno insceniranih afera. Svako ko im veruje, to čini na sopstveni rizik.
Drugo, proizvodnja lažnih ili preinačenih fotografija koje na laike autentično deluju danas je, u 21. veku, a piece of cake, kako bi se nalogodavci i sponzori petokolonaša u Republici Srpskoj cinično izrazili. Upitali smo o tome jednog inostranog saradnika Istorijskog projekta Srebrenica sa iskustvom u oblasti digitalne manipulacije. Kada smo mu pokazali Vaskovićeve snimke, evo kako je glasio njegov komentar:
„All I can say, on the basis of using programmes such as After Effects, Apple Motion and Photoshop is that I don’t believe photos of this kind would be at all hard to fake. It is of course entirely possible that the shots have been lifted from the internet. But a good electronic graphics artist could originate what appear to be new photos by combining the product of simple camera shoot with wound detail copied from photos already on the web. Similarly, the face shot could be created from any still of the unfortunate man who was murdered by anyone with Photoshop.“
[adsenseyu1]
U prevodu:
„Sve što bih mogao reći je da, koristeći programe kao što su After Effects, Apple Motion and Photoshop, sumnjam da bi lažiranje fotografija ovakve vrste bilo teško. Naravno, sasvim je moguće da su snimci preuzeti od negde sa interneta. Ali dobar stručnjak za elektronsku grafiku mogao bi i da kreira nešto nalik na nove snimke tako što bi iskombinovao obične fotografije sa detaljima ozleda prekopiranim sa snimaka koje se već nalaze na internetu. Na isti način, snimak lica, na temelju neke fotografije ubijenog nesrećnika, mogao bi da kreira bilo ko, koristeći Fotošop.“
Komentar stranog stručnjaka je uzdržan i razložan, bez balkanske hiperbole, ali njegova poruka je nedvosmislena. Bez dodatnih dokaza autentičnosti, objavljene jezive slike o navodnom stanju posmrtnih ostataka Davida Dragičevića same po sebi ne znače apsolutno ništa, zato što ih je izuzetno lako falsifikovati.
Pored toga što se služe emotivnim trikovima, falsifikatori još računaju i na kratko pamćenje javnosti koju obmanjuju. Pre samo nekoliko godina, potsetimo se, medijima su kružile lažne fotografije teroriste Bin Ladena gde je navodno bilo prikazano njegovo unakaženo lice posle likvidacije.
Prevaru je razotkrio londonski „Gardijan“ kada je angažovao stručnjake da snimke analiziraju. Oni su potvrdili da su falsifikatori za osnovu uzeli normalnu fotografiju Bin Ladena, pa su zatim koristeći programe za digitalnu izmenu fotografija dodali naslage fizičkih povreda na način koji je odgovarao njihovim propagandnim ciljevima.
Kao šlag na tortu, evo i snimka “ruskog Vaskovića”, podjednako podlog paškvilanta i provokatora Arkadi Babčenka, koji iz Kijeva blati svoju državu i narod, a koji je pre neki dan učestvovao u glupom pokušaju ubistva na samoga sebe, u režiji amaterske ukrajinske službe bezbednosti, sa ciljem da se optuži Rusija:
Kada je inscenacija propala, Babčenko je volšebno ustao iz mrtvih, a ukrajinske vlasti — da ne bi ispale potpuno smešne — objavile su da su ustvari usmeravale celu igru da bi sprečile Babčenkovo ubistvo i na kraju uhapsile jednu highly likely potpuno nedužnu osobu, koja je optužena za organizovanje neuspešnog atentata.
Da se vratimo na suštinu. Teret dokazivanja je na onome ko nešto tvrdi. Propagandna mašinerija pete kolone koja izvodi ulični prevrat u Republici Srpskoj tvrdi da su Davida Dragičevića nasilno usmrtili elementi iz vlasti, da je pre toga bio kidnapovan, mučen i silovan, i da su institucije Republike Srpske i stotine javnih službenika koji su u njima zaposleni angažovani u zaveri da se prikrije zločin nad doskora anonimnim građaninom, za čije navodno izvršenje se, međutim, ne navodi nijedan suvisli motiv. Gde su njihovi dokazi za te bučne tvrdnje, koje bi — pod pretpostavkom da kritična masa naivnih i neobaveštenih građana u njih poveruje — mogle imati dalekosežno razorne posledice po stabilnost i opstanak Republike Srpske?
Pažljivo smo analizirali jedini ponuđeni opipljivi podatak iznet pred javnost pod vidom materijalnog dokaza za gornje tvrdnje — navodne posmrtne snimke Davida Dragičevića. Te snimke, u obliku kako su predočeni, svaki sud bi bez dvoumljenja kao dokazne predmete odbacio. Sve što je na njima prikazano, uz pomoć savremene digitalne tehnologije moglo se lako i naizgled ubedljivo falsifikovati.
Mimo tih snimaka, od optužujuće dokazne građe ne preostaje ništa osim rekla-kazala, bombastičnih izjava i tendenciozno iskonstruisanih i nategnutih pretpostavki. Ako posle 5. oktobra i nekoliko desetina slično organizovanih i sprovedenih „obojenih revolucija,“ fatalnih po države gde su se odigrale, ta propagandna papazjanija na nekoga još uvek može da deluje, i ako to opravdava rušenje Republike Srpske, beslovesna rulja koja u tome bude učestvovala zaslužiće bednu sudbinu koja je očekuje. To isto će, podrazumeva se, zaslužiti i inertna većina ako, nemešanjem u galopirajuću farsu Afere Dragičević i odsustvom građanske odgovornosti da stane na put prevratu, doprinese samoubistvu svoje zemlje.
Oh da, afera se razvija potpuno zakonomernim tokom. Ucveljeni otac Davor Dragičević, neuračunljiva korisna budala “obojene revolucije” u Republici Srpskoj, 3. juna 2018. pripretio je da ako se “do oktobra” ne reši slučaj Davida Dragičevića, “nećete dočekati oktobarske izbore, morate rešiti ubistvo Davida Dragičevića” .
Trebalo bi potsetiti Davora Dragičevića da je pre samo nekoliko dana ustanovama Republike Srpske dao rok do 31. januara 2019, rođendan njegovog pokojnog sina Davida, da predmet reše na njegovo zadovoljstvo. Šta se od tada promenilo? Jedno moguće objašnjenje je da Davor čita “Analitički forum,” gde smo pre nedelju dana analitičkim radom došli do zaključka da je onemogućavanje održavanja oktobarskih izbora jedan od glavnih ciljeva koji stoji iza inscenacije Afere Dragičević, pa je Davor od nas dobio inspiraciju. Drugo je da su mu skriveni usmerivači prevrata u Republici Srpskoj sami direktno saopštili važeću hronologiju događaja, koja njemu kao marioneti do tada nije bila jasna, pa mu je naređeno da javno izvrši ispravku svoje ranije izjave.
(Analitički forum)
