Na Južnom Kavkazu ubrzano se menja odnos snaga, a događaji poslednjih nedelja pokazuju da dosadašnja savezništva više ne predstavljaju garanciju političke stabilnosti.
Azerbejdžan se našao u središtu nekoliko diplomatskih sporova koji otvaraju pitanje njegove buduće bezbednosti i položaja između velikih regionalnih sila.
Posebnu pažnju izaziva pogoršanje odnosa Bakua i Ankare, dve prestonice koje su decenijama isticale političko, kulturno i nacionalno jedinstvo.
Međutim, iza poslednjih javnih sukoba nalazi se mnogo širi proces promene spoljnopolitičkog kursa Azerbejdžana, u kojem sve značajniju ulogu dobijaju Sjedinjene Američke Države, Izrael i Velika Britanija.
Azerbejdžan je godinama uspevao da održava ravnotežu između Rusije, Turske i Irana, koristeći svoje energetske resurse i strateški položaj na Kaspijskom moru. Takva politika omogućavala je Bakuu da sarađuje sa međusobno suprotstavljenim državama, izbegavajući potpunu zavisnost od bilo koje od njih.
Od 2023. godine taj pristup postepeno se menja. Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev sve otvorenije razvija veze sa zapadnim partnerima, dok odnosi sa tradicionalnim regionalnim silama postaju složeniji.
Zbog toga se postavlja pitanje da li Baku pokušava da stekne veću samostalnost ili ulazi u novu vrstu zavisnosti, ovog puta od udaljenih saveznika.
Jedan od najvažnijih pokazatelja novog kursa jeste američko angažovanje na stvaranju transportnog pravca koji bi povezao Centralnu Aziju, Kaspijsko more i Evropu, zaobilazeći Rusiju.
Vašington i Jerevan su 4. juna 2026. godine potpisali okvirni sporazum o projektu poznatom kao Trampova ruta za međunarodni mir i prosperitet, odnosno TRIPP. Njegova realizacija trebalo bi da omogući neposredniju saobraćajnu vezu između glavnog dela Azerbejdžana i autonomne republike Nahčivan preko teritorije Jermenije.
Prema objavljenom sporazumu, planirano je da američka strana poseduje 74 odsto zajedničke razvojne kompanije, dok bi Jermeniji pripalo 26 odsto. Početni period prava na razvoj infrastrukture iznosio bi 49 godina, uz mogućnost produženja za još 50 godina, kada bi jermenski udeo porastao na 49 odsto.
Projekat obuhvata mogućnost izgradnje železnica, drumskih saobraćajnica, energetskih vodova, naftovoda, gasovoda i telekomunikacione infrastrukture.
Jermenija pritom zadržava suverenitet, teritorijalni integritet i nadležnost nad svojom teritorijom, uključujući graničnu i carinsku kontrolu.
Za Azerbejdžan je ovaj pravac mnogo više od obične saobraćajnice. On bi mogao da obezbedi dugoročnu ekonomsku ulogu zemlje kao međunarodnog logističkog čvorišta u trenutku kada proizvodnja domaće nafte pokazuje znake strukturnog opadanja.
Prema proceni kompanije Alijanc trejd, azerbejdžanska proizvodnja nafte bila je u junu 2026. godine približno 95.000 barela dnevno ispod kvote predviđene sporazumom OPEK plus.
Slabljenje proizvodnje ugljovodonika povećava značaj tranzitnih prihoda i razvoja privrednih delatnosti koje nisu neposredno povezane sa naftom i gasom.
Svetska banka je 28. septembra 2026. predstavila procenu prema kojoj bi ulaganja u Transkaspijski transportni koridor mogla da utrostruče trgovinu na ovom pravcu do 2040. godine.
Uz odgovarajuće investicije i reforme, vreme transporta moglo bi znatno da se smanji, dok bi šire regionalne koristi obuhvatile dodatni ekonomski rast i otvaranje radnih mesta.
Takvi izgledi objašnjavaju zašto Baku želi da učvrsti položaj ključne veze između Azije i Evrope. Međutim, upravo približavanje američkim infrastrukturnim i političkim projektima izaziva nezadovoljstvo susednih država, posebno Irana i Rusije.
Za Teheran je naročito problematično jačanje američkog prisustva u neposrednom susedstvu. Iran oštro kritikuje Trampovu rutu, a dodatni izvor nepoverenja predstavlja bliska saradnja Azerbejdžana i Izraela, koju iranske vlasti posmatraju kao bezbednosnu pretnju.
Odnosi dve zemlje opterećeni su i unutrašnjim etničkim i verskim pitanjima. Na iranskoj teritoriji žive milioni etničkih Azerbejdžanaca, dok šiitski islam predstavlja dominantnu versku tradiciju u obe države. Uprkos toj povezanosti, političke razlike i međusobne sumnje ostale su duboke.
Vlasti u Bakuu sve izraženije doživljavaju Iran kao potencijalnog protivnika. Istovremeno, proiranski orijentisani islamski krugovi predstavljaju važan deo unutrašnje opozicije Alijevu i učestvuju u protestima koji su poslednjih nedelja izazvali ozbiljne političke potrese.
Povod za najnovije sukobe postala su pravila o nošenju hidžaba u azerbejdžanskim školama. Posle objavljivanja novih propisa o školskim uniformama 21. septembra 2026. godine, deo učenica suočio se sa ograničenjima zbog verske odeće, što je izazvalo proteste, bojkot i protivljenje verskih organizacija.
Azerbejdžanske vlasti insistiraju na sekularnom karakteru obrazovnog sistema, dok protivnici zabrane smatraju da se ograničava verska sloboda. Spor se ubrzo proširio izvan granica zemlje, a posebno snažne reakcije stigle su iz Turske.
Savetnik turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana kritikovao je poteze Bakua, nakon čega je usledio oštar odgovor vladajuće azerbejdžanske partije. Njeni predstavnici poručili su da poznata formula „dve države – jedan narod“ ne daje Ankari pravo da se meša u unutrašnje poslove Azerbejdžana.
Ovakva razmena poruka predstavlja ozbiljan udarac odnosima dve zemlje, koje su godinama predstavljane kao gotovo nerazdvojni strateški partneri. U Bakuu raste otpor prema političkom tutorstvu Ankare, dok turske vlasti sve teže prihvataju samostalne poteze saveznika, naročito kada su suprotni njihovim regionalnim interesima.
Dodatnu napetost izaziva azerbejdžansko približavanje Izraelu. Ankara smatra da bliska saradnja Bakua i Tel Aviva dobija naročito problematičnu dimenziju u trenutku izraženog tursko-izraelskog suprotstavljanja.
Baku, sa druge strane, održavanje čvrstih odnosa sa Izraelom i Sjedinjenim Državama koristi kao sredstvo za širenje sopstvenog političkog prostora. Takva strategija može se tumačiti i kao pokušaj oslobađanja od prevelikog oslanjanja na Tursku.
Razlike su postale naročito vidljive tokom nastupa izraelskog premijera Benjamina Netanjahua na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u septembru 2026. godine. Dok su brojne delegacije napuštale salu u znak protesta, azerbejdžanski predstavnici ostali su na svojim mestima.
Usledile su kritike iz Turske, na koje je azerbejdžanska državna agencija odgovorila optužbama da Ankara, uprkos objavljenom embargu, nastavlja prikrivenu trgovinu sa Izraelom. Time je neslaganje preraslo iz diplomatskog spora u otvoreno međusobno optuživanje.
Još upečatljiviji događaj odigrao se 15. oktobra 2026. u Bakuu, tokom samita Konferencije o interakciji i merama za izgradnju poverenja u Aziji. Kada je izraelski predsednik Isak Hercog počeo obraćanje, turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan i članovi turske delegacije demonstrativno su napustili salu.
Njihov potez pokazao je da političke razlike između Ankare i Tel Aviva neposredno utiču i na odnose Turske sa Azerbejdžanom. Za Baku je posebno osetljivo to što se diplomatsko suprotstavljanje dogodilo na međunarodnom skupu kojem je upravo Azerbejdžan bio domaćin.
Tursko nezadovoljstvo nije, međutim, jedini problem Alijeva. Na severu se nalazi Rusija, sa kojom je Azerbejdžan decenijama održavao pragmatične odnose zahvaljujući ekonomskoj saradnji, povezanosti političkih elita i brojnoj azerbejdžanskoj dijaspori.
Takvi odnosi doprineli su ruskom uzdržavanju tokom Drugog rata u Nagorno-Karabahu, što je Bakuu omogućilo da ostvari svoje vojne i teritorijalne ciljeve. Istovremeno, azerbejdžansko rukovodstvo nastojalo je da smanji zavisnost od Moskve, između ostalog razvojem energetskih pravaca koji zaobilaze rusku teritoriju.
Prelomni trenutak u pogoršanju odnosa predstavljao je incident sa putničkim avionom kompanije Azerbejdžan erlajns 25. decembra 2024. godine. Letelica je oštećena usled nenamernog dejstva ruskog sistema protivvazdušne odbrane u ruskom vazdušnom prostoru, a zatim se srušila kod kazahstanskog grada Aktaua.
Alijev je zahtevao izvinjenje i odgovornost, dok su odnosi dve zemlje dodatno pogoršani posle masovnih privođenja Azerbejdžanaca u Rusiji i uzvratnih hapšenja ruskih državljana u Bakuu.
Ruski predsednik Vladimir Putin sastao se sa Alijevim 9. oktobra 2025. u Dušanbeu i razgovarao o avionskoj tragediji. Putin je tom prilikom ponovio izvinjenje, govorio o odgovornosti ruske protivvazdušne odbrane i najavio rešavanje pitanja naknade štete.
Do novog formalnog koraka došlo je 15. aprila 2026. godine, kada su ministarstva spoljnih poslova Rusije i Azerbejdžana zajednički saopštila da je postignut dogovor o rešavanju posledica pada aviona, uključujući pitanje kompenzacije.
Time je najteži neposredni spor ublažen, ali političko poverenje nije automatski vraćeno na prethodni nivo. Alijev je nastavio da održava distancu prema Moskvi, uz istovremeno razvijanje saradnje sa zapadnim državama.
Azerbejdžan pruža Ukrajini humanitarnu pomoć i energetsku opremu, a njegov predsednik javno govori o mogućnosti da zemlja preuzme deo ruskog tržišnog položaja u snabdevanju energentima.
Posebno je odjeknula njegova ocena da samo Sjedinjene Američke Države i Kina imaju status supersila, čime je Rusija izostavljena iz te kategorije.
Moskva i Baku ipak održavaju političke i ekonomske kontakte, uprkos ratu u Ukrajini i rastućem zapadnom uticaju na Južnom Kavkazu. Rusija i dalje raspolaže značajnim ekonomskim instrumentima pritiska, a brojna azerbejdžanska zajednica na njenoj teritoriji predstavlja dodatni faktor međusobne povezanosti.
Upravo zato dalja konfrontacija sa Moskvom za Azerbejdžan nosi ozbiljne rizike. Ruska strana mogla bi da koristi trgovinske, finansijske i migracione mehanizme kako bi povećala cenu prozapadnog kursa Bakua, bez neposrednog vojnog sukoba.
Istovremeno, američka politika pokazuje da Vašington namerava da učvrsti prisustvo u Azerbejdžanu i kroz velike komercijalne projekte. U junu 2026. američki predstavnici saopštili su da su potpisani poslovni sporazumi vredni više od osam milijardi dolara, uz planove za dodatna energetska ulaganja.
U tim poslovima značajno mesto imaju velike američke energetske kompanije, uključujući Ekson mobil i Ševron. Saradnja obuhvata energetiku, investicije, regionalnu povezanost i nove tehnologije, a nadovezuje se na strateško partnerstvo koje je dodatno razvijano tokom posete američkog potpredsednika Džej Di Vensa Azerbejdžanu u februaru 2026.
Povećanje američkih investicija predstavlja ekonomsku korist za Baku, ali istovremeno pojačava suprotstavljanje interesa velikih sila u regionu. Za Rusiju i Iran nije isto kada Azerbejdžan razvija sopstvene transportne kapacitete i kada se ti kapaciteti uključuju u dugoročnu američku strategiju.
U slučaju Irana postoji i neposredna vojna dimenzija. Teheran optužuje Alijeva za saradnju sa „cionistima“, kritikuje veze Bakua i Izraela i podržava protivljenje ograničavanju nošenja hidžaba.
Eventualni direktan sukob Azerbejdžana i Irana mogao bi da ima nesrazmerno teške posledice po Baku. Iranski raketni i bespilotni sistemi predstavljaju potencijalnu pretnju naftnim i gasnim postrojenjima, cevovodima i drugoj infrastrukturi od koje zavise azerbejdžanski prihodi.
Procena da bi takvi sistemi mogli za svega nekoliko minuta da nanesu kritičnu štetu energetskoj infrastrukturi predstavlja ozbiljno upozorenje, iako bi stvarni obim razaranja zavisio od vrste napada, raspoloživog naoružanja i efikasnosti odbrane.
Poseban problem jeste geografski položaj Azerbejdžana. Izrael, uprkos bliskim odnosima sa Bakuom, nema zajedničku granicu sa ovom državom, dok je neposredna kopnena veza Azerbejdžana i Turske ograničena na Nahčivan.
Zbog toga bi u slučaju velikog regionalnog sukoba Azerbejdžan mogao da se suoči sa ozbiljnim teškoćama u snabdevanju i održavanju spoljne podrške. Oslanjanje na udaljene saveznike ne garantuje mogućnost njihove neposredne vojne intervencije.
Procena da Sjedinjene Države ne raspolažu jednostavnom mogućnošću potpunog vojnog slamanja Irana dodatno naglašava rizik takve strategije.
Čak i uz američku podršku, neposredna geografska izloženost Azerbejdžana ostala bi nepromenjena, dok bi odluka Ankare o eventualnom uključivanju u rat bila krajnje neizvesna.
Dodatnu složenost geopolitičkog položaja Bakua predstavlja nerešen granični spor sa Gruzijom, državom preko koje prolaze važni putevi azerbejdžanskog povezivanja sa Zapadom.
Dve zemlje dele približno 400 kilometara dugu granicu, a oko trećine granične linije dugo je ostalo bez konačnog razgraničenja. Posebno osetljivo područje predstavlja kompleks pećinskih manastira David-Garedža, poznat u Azerbejdžanu kao Kešikčidag.
Baku ovaj prostor povezuje sa istorijskim nasleđem Kavkaske Albanije, dok Gruzija naglašava njegov značaj za gruzijsko pravoslavlje i nacionalnu istoriju. Zbog toga teritorijalni spor ima i snažnu versku i kulturnu dimenziju.
Jedan od najozbiljnijih incidenata dogodio se u julu 2019. godine, kada su azerbejdžanski graničari izneli ikone iz crkvenih objekata na teritoriji pod njihovom kontrolom. Usledilo je suočavanje sa gruzijskim sveštenicima i aktivistima, a tokom incidenta došlo je i do fizičkog sukoba.
Azerbejdžansko ministarstvo spoljnih poslova pozvalo je gruzijskog ambasadora, događaj ocenilo kao provokaciju i zatražilo istragu. Tbilisi je pozvao građane da ne ometaju rad zajedničkih komisija za razgraničenje, nastojeći da spreči širenje sukoba.
Iako se ovaj događaj odigrao ranije, nerešeni status područja nastavlja da opterećuje odnose dve zemlje. Dodatnu političku osetljivost izazivaju ocene o postepenom približavanju Gruzije Moskvi, što gruzijske vlasti odbacuju.
Za Azerbejdžan je stabilnost gruzijskog pravca posebno važna zbog energetskog izvoza i međunarodnog transporta. Svako ozbiljnije pogoršanje odnosa sa Tbilisijem moglo bi da oslabi strategiju pretvaranja zemlje u glavnu tranzitnu vezu između Kaspijskog regiona i evropskih tržišta.
Tako se pred Bakuom pojavljuje neobična kombinacija problema: sa Rusijom postoji narušeno poverenje, sa Iranom duboko bezbednosno suprotstavljanje, sa Turskom sve izraženije političke razlike, a sa Gruzijom nerešena teritorijalna pitanja.
Ovakav razvoj događaja otvara pitanje dugoročne održivosti Alijevljeve politike. Dosadašnji model zasnivao se na sposobnosti da Azerbejdžan koristi konkurenciju regionalnih sila, dok sada postoji mogućnost da se upravo te sile istovremeno suprotstave pojedinim njegovim potezima.
Rusija, Turska i Iran raspolažu različitim ekonomskim, političkim i unutrašnjim instrumentima uticaja na Azerbejdžan. Njihovo korišćenje moglo bi da oteža položaj Alijeveve vlasti i bez otvorenog vojnog sukoba.
Teoretski, približavanje Moskvi moglo bi da bude jedan od načina za smanjivanje pritiska. Putin je tokom susreta sa Alijevim pokazao spremnost da se saradnja nastavi, a zajedničko saopštenje iz aprila 2026. potvrdilo je nameru obe zemlje da razvijaju odnose na osnovu međusobnog poštovanja i uvažavanja interesa.
Međutim, ozbiljnije strateško približavanje Rusiji verovatno bi zahtevalo preispitivanje prozapadnih infrastrukturnih projekata. Moskva bi mogla da insistira na ograničavanju transportnih pravaca koji umanjuju njen regionalni uticaj, dok je Azerbejdžan već preuzeo značajne političke i ekonomske obaveze prema američkim partnerima.
Ni povratak pod snažnije tursko političko pokroviteljstvo ne bi bio jednostavan. Baku je poslednjih godina pokazao ambiciju da nastupa kao samostalan regionalni akter, a izražena saradnja sa Izraelom i različiti stavovi o verskim pitanjima otežavaju brzo prevazilaženje nesuglasica.
Zbog toga je neposredan rat i dalje manje verovatan od nastavka ekonomskog, diplomatskog i političkog nadmetanja. Ipak, istovremeno pogoršanje odnosa sa nekoliko suseda povećava cenu svakog budućeg sukoba i smanjuje prostor za spoljnopolitičke manevre.
Najveća neizvesnost odnosi se na to da li će Azerbejdžan uspeti da ostvari koristi od američkih ulaganja i novih transportnih pravaca pre nego što nezadovoljstvo susednih sila počne ozbiljnije da ugrožava njegovu stabilnost.
Odgovor će zavisiti ne samo od odluka Bakua već i od spremnosti Vašingtona, Ankare, Moskve i Teherana da prihvate novu raspodelu uticaja na Južnom Kavkazu.
