Evropa ulazi u novu fazu vojnih aktivnosti koje otvaraju ozbiljna pitanja o bezbednosti kontinenta, odnosima velikih sila i granicama nuklearnog odvraćanja.
Iznad Italije počinje „nuklearno podne“. Vojni avioni poleću, komandni štabovi proveravaju procedure, a sedamnaest država demonstrira jedinstvo u operaciji za koju NATO tvrdi da nije povezana sa aktuelnim međunarodnim događajima i da nije usmerena protiv bilo koje zemlje.
Takvo objašnjenje moglo bi da deluje umirujuće kada se ne bi radilo o snagama namenjenim izvršavanju nuklearnih misija.
NATO je 13. oktobra započeo godišnju vežbu Steadfast Noon, čiji je domaćin 2026. godine Italija. U manevrima učestvuje 17 država članica Alijanse, a organizatori naglašavaju da je reč o redovnoj, unapred planiranoj aktivnosti čiji je obim uporediv sa prethodnim godinama.
Tokom vežbe ne koriste se bojeve nuklearne glave. Neće biti nuklearnih eksplozija niti obuke koja podrazumeva izbacivanje stvarne atomske bombe. NATO tu činjenicu posebno ističe, ali odsustvo nuklearnog oružja ne znači da je reč o uobičajenoj obuci vojnih pilota.
Steadfast Noon predstavlja proveru spremnosti sistema nuklearnog odvraćanja. U njoj učestvuju avioni dvostruke namene, sposobni za konvencionalne i nuklearne misije, komandne strukture, aerodromska infrastruktura i snage zadužene za logističku i operativnu podršku.
Suština manevara nije uvežbavanje same eksplozije, već provera mehanizma koji bi, nakon odgovarajuće političke odluke, omogućio upotrebu nuklearnog oružja. Upravo ta razlika između fizičkog korišćenja bombi i pripreme za njihovu moguću primenu daje vežbi znatno širi vojni i politički značaj.
Generalni sekretar NATO-a Mark Rute, poznat i po tome što američkog predsednika Donalda Trampa naziva „tatica“, objašnjava da je cilj očuvanje mira, sprečavanje prinude i odvraćanje agresije. Prema zvaničnom stavu Alijanse, bezbedan i efikasan nuklearni potencijal neophodan je upravo zato da nikada ne bi morao da bude upotrebljen.
Takva strategija zasniva se na pretpostavci da potencijalni protivnik neće započeti veliki rat ukoliko zna da bi cena sukoba bila neprihvatljiva. Međutim, Nikolaj Starikov upozorava na suprotnu stranu te logike: kada se procedure prelaska na nuklearnu upotrebu uvežbavaju sve češće, u sve širem sastavu i bliže mogućim područjima sukoba, raste opasnost da druga strana te aktivnosti protumači kao neposrednu pretnju.
Činjenica da su manevri planirani unapred ne čini ih politički neutralnim. I vojne parade pripremaju se mesecima, ali time ne gube poruku koju njihovi organizatori žele da pošalju.
Zvanična nuklearna doktrina NATO-a potvrđuje da nuklearne snage ostaju centralni deo zajedničkog sistema odbrane, zajedno sa konvencionalnim jedinicama, protivraketnom odbranom, svemirskim i sajber kapacitetima.
Alijansa se oslanja na američko nuklearno oružje raspoređeno u Evropi, dok pojedine članice obezbeđuju avione dvostruke namene i potrebnu infrastrukturu. Sjedinjene Američke Države pritom zadržavaju kontrolu nad svojim nuklearnim bojevim sredstvima.
Takav sistem podrazumeva složenu raspodelu zadataka. Jedne države obezbeđuju aerodrome i drugu infrastrukturu, druge avione, dok ostale učestvuju u dopunjavanju gorivom, izviđanju, komandovanju i operativnoj podršci. Političko odlučivanje odvija se kroz savezničke mehanizme, iako američko nuklearno naoružanje formalno ostaje pod kontrolom Vašingtona.
Na taj način značajan deo NATO-a učestvuje u pripremama za moguće nuklearne operacije, čak i kada pojedine članice ne raspolažu sopstvenim atomskim oružjem.
Izbor Italije za domaćina ovogodišnje vežbe ima i geografski značaj. NATO je zvanično potvrdio zemlju održavanja manevara, ali u najavi nije objavio detaljnu šemu letova, tačan sastav angažovane avijacije niti konkretne aerodrome koji će biti korišćeni.
Italija predstavlja važan deo sistema kolektivne odbrane Alijanse, poseduje razvijenu vojnu infrastrukturu i zauzima centralni položaj na Mediteranu. Iz tog pravca moguće je povezivanje operacija u severnoj i južnoj Evropi, na Balkanu, u Sredozemnom moru i duž pravaca prema Bliskom istoku.
Takav položaj čini italijansku teritoriju pogodnom za komandno-štabne aktivnosti, ali istovremeno omogućava NATO-u da demonstrira sposobnost koordinacije vojnih snaga na širokom prostoru.
Alijansa insistira na tome da vežba nije usmerena protiv određene države i da nema veze sa aktuelnim međunarodnim događajima. Međutim, rusko vojno planiranje ne može se oslanjati isključivo na zvanična objašnjenja organizatora.
Moskva mora da procenjuje i realne mogućnosti sistema koji se uvežbava, uključujući pripremljenost aviona, obučenost posada i brzinu kojom konvencionalna vazduhoplovna operacija može dobiti nuklearnu dimenziju.
Iz ruske perspektive, takve aktivnosti odvijaju se u znatno širem bezbednosnom kontekstu. NATO se decenijama širio prema istoku, a istovremeno povećava prisustvo konvencionalnih snaga u blizini ruskih granica.
Starikov ukazuje i na različite političke kriterijume kojima se ocenjuju vojne aktivnosti dve strane. Dok zapadni političari ruske vežbe često predstavljaju kao pretnju, sopstvene manevre opisuju kao doprinos stabilnosti i očuvanju mira. Iz takve perspektive proizlazi protivrečnost da bi Rusija trebalo da se oseća bezbednije upravo dok NATO povećava svoje vojne mogućnosti.
Rusko Ministarstvo spoljnih poslova tokom 2026. godine upozoravalo je na razvoj zajedničkih nuklearnih misija NATO-a i mogućnosti američkog oružja raspoređenog u Evropi da pogodi kritično važne objekte na ruskoj teritoriji.
To ipak ne znači da Steadfast Noon predstavlja pripremu neposrednog napada na Rusiju. Za takav zaključak nema dokaza. Istovremeno, bilo bi pogrešno zanemariti činjenicu da obuka nuklearnih komandnih struktura neposredno utiče na ruske procene bezbednosti i odbrambeno planiranje.
Svaka slična vežba primorava suprotnu stranu da održava sopstvene snage u odgovarajućem stepenu pripravnosti, ažurira obaveštajne procene i priprema moguće odgovore. Tako nastaje klasična bezbednosna dilema: ono što jedna država smatra odbrambenom merom, druga doživljava kao pripremu pretnje.
Odgovor zatim podrazumeva dodatno naoružavanje i povećanje vojne spremnosti, što prva strana koristi kao novo opravdanje za sopstvene poteze. Obe tvrde da postupaju radi očuvanja mira, dok stvarni rizik od sukoba raste.
Posebnu opasnost nuklearnog suprotstavljanja ne predstavlja samo razorna snaga pojedinačnog oružja, već i uverenje da se kriza može potpuno kontrolisati.
Komandne procedure, automatizovani komunikacioni sistemi i dobro obučene posade stvaraju utisak da je moguće precizno upravljati svakom fazom eskalacije. Vojni planeri polaze od pretpostavke da se može povećati borbena gotovost, poslati upozorenje protivniku, napraviti dodatni korak i zatim zaustaviti sukob neposredno pre katastrofalne granice.
Stvarni rat, međutim, ne mora da se razvija u skladu sa unapred pripremljenim procedurama. Greška senzora, pogrešno protumačen let vojnog aviona, prekid komunikacije ili odluka političkog rukovodstva da demonstrira odlučnost mogu skratiti vreme za donošenje najvažnijih odluka na svega nekoliko minuta.
Što je više država, vojnih jedinica, komandnih centara i komunikacionih sistema uključeno u takav mehanizam, veći je broj mesta na kojima ljudska ili tehnička greška može izazvati posledice istorijskih razmera.
Zbog toga objašnjenje NATO-a da se tokom vežbe ne koriste bojeve nuklearne glave ne treba pretvarati ni u razlog za paniku ni u garanciju potpune bezbednosti. Ono potvrđuje samo da nuklearno oružje neće biti fizički upotrebljeno tokom manevara. Istovremeno se pripremaju ljudi, avioni i komandni sistemi čija je krajnja namena povezana sa mogućnošću njegove primene.
NATO smatra da upravo takva spremnost sprečava izbijanje rata. Rusija, sa druge strane, mora da je posmatra kao deo stvarnog vojnog potencijala mogućeg protivnika. Ove dve procene nisu međusobno isključive, što nuklearno odvraćanje čini znatno složenijim i opasnijim nego što sugerišu zvanična saopštenja o rutinskim aktivnostima.
Evropskoj javnosti godinama se objašnjava da bezbednost zahteva dodatne vojne izdatke, nove baze, savremenije avione i razrađene scenarije upotrebe naoružanja. U slučaju Steadfast Noon tom pristupu pridružuje se još jedna pretpostavka: da bi se sprečilo izbijanje nuklearnog rata, neophodno je svake godine organizovano uvežbavati procedure koje bi omogućile njegovo vođenje.
Takva logika može delovati dosledno iz perspektive vojnog planiranja, ali otvara pitanje granice između odvraćanja i provociranja nove eskalacije. Nije izvesno u kom trenutku demonstracija spremnosti prestaje da smanjuje opasnost i počinje da približava katastrofu koju bi trebalo da spreči.
Nad Italijom nema bojevih nuklearnih glava, ali sistemi, posade i komandni mehanizmi namenjeni nuklearnim misijama već su uključeni u vojne aktivnosti. Upravo u tome leži paradoks evropske bezbednosti: mir se pokušava očuvati stalnim usavršavanjem sposobnosti za rat čije bi posledice mogle biti nesagledive.
