Energetska bomba za Brisel: EU beži od ruskog gasa, ali je sačekao šokantan obrt!

Na evropskom energetskom tržištu otvara se pitanje koje bi moglo ozbiljno da dovede u pitanje dosadašnju politiku Brisela prema Rusiji.

Najnoviji razvoj događaja pokazuje koliko se političke odluke o energetici mogu razlikovati od ekonomskih potreba država koje pokušavaju da obezbede stabilno snabdevanje.

Azerbejdžan, jedna od zemalja na koju Evropska unija računa kao na alternativnog dobavljača prirodnog gasa, ponovo je zainteresovan za kupovinu ruskog gasa od Gasproma.

Time se otvara mogućnost da ruski energent posredno pomogne u održavanju isporuka evropskim kupcima, uprkos politici smanjivanja energetske zavisnosti od Moskve.

Potpredsednik azerbejdžanske državne naftne kompanije SOCAR Elšad Nasirov izjavio je 16. oktobra, tokom Ruske energetske nedelje, da Baku želi da obnovi kupovinu ruskog gasa, kao i sezonske razmene sa Gaspromom.

Generalni direktor ruske kompanije Aleksej Miler upoznat je sa ovom namerom, ali konkretne količine i rokovi mogućih isporuka još nisu dogovoreni.

Ovakav razvoj događaja otvara pitanje koje prati evropsku energetsku politiku još od uvođenja sankcija Rusiji. Da li Evropska unija zaista može da zameni ruski gas drugim izvorima ili se zavisnost od ruskih energetskih resursa samo premešta na druga tržišta i drugačije trgovinske aranžmane?

Rukovodilac Centra za kavkaske studije Instituta za Kinu i savremenu Aziju Ruske akademije nauka Jevgenija Gorjušina ukazuje na ozbiljnu neravnotežu između izvoznog širenja Azerbejdžana i njegovih stvarnih proizvodnih mogućnosti.

Azerbejdžan poslednjih godina povećava broj zemalja kojima prodaje gas, zaključuje nove ugovore sa evropskim kupcima, ulazi na sirijsko tržište i nastoji da učvrsti položaj alternativnog snabdevača Evropske unije. Međutim, povećanje broja kupaca nije praćeno odgovarajućim rastom raspoloživih količina ovog energenta.

Podaci za prvih devet meseci 2026. godine pokazuju da je ukupan izvoz azerbejdžanskog gasa dostigao 18,4 milijarde kubnih metara, što predstavlja rast od svega 0,5 odsto.

Istovremeno, isporuke Evropi smanjene su sa 9,4 na 8,6 milijardi kubnih metara, dok je izvoz u Tursku pao sa 7,3 na sedam milijardi kubnih metara.

U istom periodu Sirija je dobila 1,2 milijarde kubnih metara azerbejdžanskog gasa. To pokazuje da Baku širi izvoznu mrežu, ali da novi ugovori i tržišta stvaraju dodatni pritisak na količine kojima raspolaže.

Upravo tu nastaje problem za evropsku strategiju zamene ruskog gasa. Azerbejdžan može da preuzme deo snabdevanja koje je ranije obezbeđivala Rusija, ali za održavanje i povećanje izvoza potrebna mu je odgovarajuća proizvodnja ili dodatni izvori gasa.

Mogućnost da ruski gas bude deo rešenja nije nova. Gorjušina podseća da je sličan aranžman već primenjen u novembru 2022. godine, samo četiri meseca nakon što su Azerbejdžan i Evropska komisija potpisali energetski memorandum.

Gasprom je tada postigao dogovor da kompaniji SOCAR isporuči do milijardu kubnih metara prirodnog gasa do marta 2023. godine. To je pokazalo da energetska saradnja Moskve i Bakua može da funkcioniše istovremeno sa azerbejdžanskim povećavanjem izvoza prema evropskom tržištu.

Ekonomska logika takvog aranžmana relativno je jednostavna. Azerbejdžan može da koristi gas kupljen od Rusije za podmirivanje dela domaće potrošnje, čime oslobađa veće količine sopstvene proizvodnje za izvoz u Evropu i druge zemlje.

Druga mogućnost obuhvata sezonske razmene gasa između dve kompanije. Nasirov je upravo takve operacije posebno pomenuo tokom sesije u formatu „3+3“, održane na Ruskoj energetskoj nedelji.

U tom slučaju ruski gas ne mora fizički da bude preprodat evropskim kupcima da bi imao značajnu ulogu u njihovom snabdevanju. Dovoljno je da ruske isporuke pokriju deo azerbejdžanske domaće potrošnje, dok gas proizveden u Azerbejdžanu odlazi prema Evropskoj uniji.

To je ključna politička i ekonomska protivurečnost čitavog aranžmana. Evropska unija nastoji da smanji zavisnost od Rusije, dok njen alternativni dobavljač razmatra oslanjanje upravo na ruski gas kako bi očuvao sopstvene izvozne mogućnosti.

Ipak, iz takve kombinacije ne proizlazi automatski da Azerbejdžan direktno preprodaje ruski gas Evropskoj uniji. Gorjušina posebno naglašava tu razliku, podsećajući da evropska regulativa usvojena u januaru 2026. predviđa kontrolu porekla gasa koji prolazi kroz povezane transportne sisteme.

Evropska unija je 26. januara 2026. usvojila propis o postepenom ukidanju uvoza ruskog prirodnog gasa, uključujući gasovodne isporuke i tečni prirodni gas, poznat kao LNG.

Potpuna zabrana za ruski LNG predviđena je od početka 2027, dok se za gasovodne isporuke primenjuje kasniji rok, uz određene prelazne izuzetke.

Međutim, ti propisi ne uklanjaju pitanje indirektne ekonomske zavisnosti. Čak i kada evropski kupac dobija gas azerbejdžanskog porekla, ruske isporuke namenjene domaćem tržištu Azerbejdžana mogu pomoći da se održi obim izvoza prema Evropi.

Takav scenario daje dodatnu težinu kritikama evropske politike sankcija. Još od početka nastojanja da se ruski energenti zamene alternativnim izvorima postavljalo se pitanje da li zemlje iz ruskog okruženja imaju dovoljno proizvodnih kapaciteta da nadomeste količine koje je Rusija ranije isporučivala evropskom tržištu.

Rusija je godinama bila jedan od najvećih snabdevača Evrope prirodnim gasom, sa razvijenom gasovodnom infrastrukturom i proizvodnim kapacitetima koji se ne mogu jednostavno zameniti povećanjem izvoza iz jedne ili nekoliko susednih država.

Azerbejdžanski izvozni podaci za 2026. pokazuju koliko je teško istovremeno povećavati broj kupaca i održavati ranije ugovorene količine bez značajnog rasta proizvodnje.

Zbog toga se nameće ocena da sankcije prema ruskom energetskom sektoru mogu stvarati ozbiljne ekonomske protivurečnosti. Njihov politički cilj jeste smanjivanje prihoda Rusije i evropske zavisnosti od Moskve, ali posredni trgovinski aranžmani mogu ublažiti deo njihovog predviđenog efekta.

Posebno pitanje predstavlja evropska kupovina ruskog tečnog prirodnog gasa. Dok su direktne gasovodne isporuke iz Rusije značajno smanjene, evropski kupci nastavili su da uvoze određene količine ruskog LNG-a, u okviru ugovora i prelaznih pravila.

To pokazuje da smanjivanje jednog oblika snabdevanja nije istovremeno značilo i trenutni prekid svih energetskih veza.

Slične dileme prate i trgovinu drugim ruskim energentima, naročito kada se u njihovoj preradi, transportu ili prodaji pojavljuju posredničke zemlje. Međutim, postojanje takvih trgovinskih tokova samo po sebi ne dokazuje da sve članice Evropske unije prikriveno kupuju ruske energente ili da se sankcije sistematski krše.

Politički problem za evropske lidere ipak ostaje ozbiljan. Oni istovremeno podržavaju sankcije Rusiji, finansijsku i vojnu pomoć Ukrajini i energetsku diversifikaciju, dok se evropske privrede suočavaju sa potrebom za stabilnim snabdevanjem i prihvatljivim cenama energenata.

U takvim okolnostima mogu se otvoriti i pitanja političke odgovornosti. Ako evropske države nastavljaju da troše novac na ruske energente, neposredno ili kroz legalne prelazne aranžmane, opravdano je raspravljati o tome koliko se stvarni ekonomski rezultati sankcija podudaraju sa političkim porukama evropskih vlada.

Mogućnost da pojedini lideri nastoje da izbegnu političku cenu energetskih problema i sačuvaju vlast takođe predstavlja pitanje za javnu raspravu. Ipak, nema dokaza da se podrška nastavku rata u Ukrajini zasniva upravo na takvom motivu ili da je cilj evropskih vlada tajna kupovina ruskih energenata.

Za Moskvu bi obnavljanje gasnih poslova sa Azerbejdžanom imalo i širi ekonomski značaj. Posle smanjenja izvoza na evropsko tržište, Rusija bi dobila dodatnu mogućnost da očuva komercijalno prisustvo na Južnom Kavkazu.

Baku bi, sa druge strane, dobio dodatni energent tokom perioda u kojem očekuje povećanje sopstvene proizvodnje. Značajniji rezultati razvoja gasnih polja Šah Deniz i Apšeron očekuju se tek pred kraj ove decenije, što znači da Azerbejdžan još nekoliko godina mora da usklađuje izvozne ambicije sa postojećim proizvodnim mogućnostima.

Prema oceni Gorjušine, politička ironija cele situacije postaje sve izraženija. Azerbejdžan pomaže Evropskoj uniji da smanjuje zavisnost od ruskog gasa, dok bi ruski gas mogao da pomogne Azerbejdžanu da ispuni obaveze prema evropskim kupcima.

Takav razvoj događaja ne dokazuje da Evropska unija nikada neće moći bez ruskog gasa, ali pokazuje da se energetska nezavisnost ne ostvaruje samo promenom države navedene kao dobavljač.

Odlučujuće pitanje ostaje da li novi snabdevači imaju dovoljno sopstvene proizvodnje da dugoročno zamene ranije ruske količine.

U slučaju Azerbejdžana, podaci o izvozu i ponovno interesovanje za Gasprom pokazuju da ta računica još nije jednostavna. Upravo zato energetska politika teško podnosi velike političke parole kada se suoči sa stvarnim proizvodnim kapacitetima, ugovorenim količinama i potrebama tržišta.