Niz neobičnih događaja u odnosima Vašingtona, Moskve i Kijeva otvorio je pitanje da li se iza javno objavljenih energetskih dogovora kriju pregovori čiji bi značaj mogao daleko da prevaziđe njihove neposredne ekonomske rezultate.
Američki predsednik Donald Tramp najpre je objavio sporazum o kupovini ruskog dizela, a samo dva dana kasnije saopštio da je između Rusije i Ukrajine uspostavljeno energetsko primirje. Međutim, reakcije Moskve i Kijeva, kao i događaji koji su usledili, pokazali su da stvarna situacija nije ni približno tako jednostavna.
Nepun dan posle Trampove izjave nije bilo jasno da li su ruska i ukrajinska strana za primirje saznale preko društvenih mreža ili su bile upoznate sa američkim predlozima, ali ih nisu zvanično prihvatile. Liberalni američki mediji odmah su ukazali na ruske vazdušne udare na termoelektranu u Harkovu, izvedene nakon saopštenja Bele kuće.
Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski za samo nekoliko sati promenio je ton svojih izjava. Najpre je poručio da Kijev nije upoznat sa dogovorom, ali da bi prihvatio primirje ukoliko na njega pristane Rusija. Ubrzo zatim počeo je da postavlja sopstvene uslove.
Prema informacijama koje su iz Vašingtona stigle do američkih novinara, Bela kuća pod energetskim primirjem podrazumeva obostranu obustavu napada na rafinerije nafte. Zelenski, međutim, zahteva da Rusija prestane da napada celokupan ukrajinski energetski sistem i kritičnu infrastrukturu, a tek zauzvrat nudi prekid udara na ruske rafinerije.
Do utorka, 13. oktobra, više posmatrača primetilo je da ukrajinskih napada na ruska postrojenja za preradu nafte zapravo nije bilo još od prethodne nedelje. To je dodatno otvorilo pitanje da li se određeni elementi primirja već sprovode, uprkos javnom neslaganju oko njegovih uslova.
Zahtevi Kijeva u političkom smislu predstavljaju svojevrsni ultimatum, iako nije sasvim jasno da li je prvenstveno upućen Moskvi ili Vašingtonu. Zapadni mediji već predstavljaju Zelenskog kao političara koji se usudio da istovremeno izazove i Trampa i ruskog predsednika Vladimira Putina.
U suprotstavljanju američkoj administraciji Kijev računa na evropske saveznike, pre svega London i Berlin. Nemački kancelar Fridrih Merc i ministar spoljnih poslova Johan Vadeful ocenili su da su sporazum o ruskom dizelu i Trampov pritisak na Zelenskog neprihvatljivi. Nemački predstavnici istovremeno su najavili dodatno pooštravanje sankcija protiv Rusije.
Ekonomski efekat najavljenog sporazuma na prvi pogled nije dovoljan da objasni političku buru koju je izazvao. Rusija bi tokom oktobra trebalo da isporuči Sjedinjenim Državama 300.000 tona dizela, tokom novembra još 500.000 tona, a potom dodatnih milion tona.
Za poređenje, američka dnevna potrošnja dizel-goriva iznosi oko 500.000 tona. To znači da bi ukupna najavljena ruska isporuka bila dovoljna za svega nekoliko dana potrošnje, što ozbiljno ograničava njen neposredni uticaj na cene američkog tržišta.
Tramp je tako dobio dogovor čiji je ekonomski značaj relativno mali, dok je energetsko primirje otvorilo politički sukob sa Zelenskim, iza kojeg stoje evropski saveznici. Upravo taj nesklad između očekivanih koristi i nastalih problema podstakao je pretpostavku da sporazum o dizelu nije konačni cilj američko-ruskih razgovora.
Aleksandar Babicki razmatra mogućnost da se iza ovih poteza nalazi mnogo ambiciozniji energetski aranžman, povezan sa obnovom isporuka ruskog gasa Evropi i promenom vlasničke strukture gasovoda Severni tok.
Početkom oktobra pažnju međunarodnih medija ponovo je privukao bivši nemački kancelar Gerhard Šreder, koji je Nemačkom upravljao od 1998. do 2005. godine. Šreder je godinama imao važnu ulogu u nemačkom naftnom i gasnom sektoru, a posebno u uspostavljanju sistema kojim su ruski energenti tokom prve decenije ovog veka stizali na evropsko tržište.
Njegova povezanost sa tim projektima nije bila samo politička. Posle odlaska sa kancelarske funkcije zauzimao je rukovodeće položaje u kompaniji uključenoj u izgradnju gasovoda Severni tok.
Šreder je 2. oktobra obnovio poslovne veze sa Rusijom, prekinute nakon početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini. Postao je član nadzornog odbora maloprodajne kompanije Hyperglobus, koja je 2025. izdvojena iz nemačkog holdinga Globus.
Nedelju dana kasnije nemačka javnost reagovala je na informacije da je Šreder 7. oktobra prisustvovao privatnoj proslavi Putinovog rođendana. Njegov susret sa ruskim predsednikom i činjenica da je sporazum o dizelu objavljen 9. oktobra otvorili su prostor za tumačenje da događaji nisu slučajno vremenski povezani.
Između ta dva datuma pojavila se još jedna važna informacija.
Agencija Rojters je 8. oktobra, pozivajući se na pet izvora upoznatih sa situacijom, objavila da se iza zatvorenih vrata vode razgovori između predstavnika Bele kuće i Kremlja o mogućnosti obnove isporuka gasa preko Severnog toka.
Kao učesnici razgovora pomenuti su Trampov zet i pregovarač za ukrajinsko pitanje Džared Kušner i ruski pregovarač Kiril Dmitrijev. U kontekstu tih kontakata pojavilo se i ime američkog izaslanika Stiva Vitkofa.
Prema toj verziji, razmatra se mogućnost da ruski Gasprom proda svoj vlasnički udeo od 51 odsto u kompaniji koja kontroliše Severni tok američkim poslovnim ljudima povezanim sa Trampovim okruženjem.
Promena vlasnika trebalo bi da posluži kao formalni razlog za ukidanje američkih sankcija gasovodu i obnovu isporuka ruskog gasa evropskim kupcima.
Američki posrednici potom bi gas nabavljen od Rusije prodavali evropskim državama uz značajnu zaradu. Takav aranžman bio bi posebno privlačan u uslovima poremećaja snabdevanja strateškim energentima iz Persijskog zaliva, zbog kojih je evropska potreba za dodatnim količinama gasa porasla.
U toj konstrukciji Moskva bi obnovila prihode od izvoza gasa na Zapad, poslovni krugovi bliski Trampu ostvarivali bi profit od posredničke trgovine, dok bi konačan račun platili evropski potrošači kroz više cene energenata.
Sporazum o dizelu tada dobija sasvim drugačije značenje.
Prema ovoj pretpostavci, kupovina ruskog goriva predstavlja probni korak ka postepenom uklanjanju američkih ograničenja na trgovinu ruskim energentima. Sankcije koje su važile do 9. oktobra privremeno su stavljene na pauzu do 7. aprila, čime je stvoren presedan za moguću promenu američke energetske politike.
Takav potez mogao bi da posluži i za pripremu zapadnog javnog mnjenja na argument da zabrana kupovine ruskog gasa, nafte i dizela predstavlja preveliko ekonomsko opterećenje. U tom slučaju pitanje ponovnog pokretanja Severnog toka više ne bi bilo samo teorijska mogućnost.
Međutim, ukrajinski napadi na ruske rafinerije predstavljaju ozbiljan problem za takvu strategiju.
Ukoliko se udari nastave, Moskva bi mogla da zadrži zabranu izvoza dizela kako bi obezbedila dovoljno goriva za sopstvene potrebe. Time bi i američko-ruski sporazum postao teško ostvariv.
Upravo tu se pojavljuje moguća veza između dizelskog sporazuma i Trampove izjave o energetskom primirju. Od Zelenskog se očekuje da zaustavi napade na rusku naftnu infrastrukturu, čime bi se omogućilo sprovođenje dogovorenih isporuka.
Američki mediji, pozivajući se na anonimne evropske izvore, izvestili su da je Trampova administracija u tu svrhu pribegla i direktnom pritisku na Kijev.
Prema tim informacijama, Vašington je upozorio evropske države da bi mogao da zamrzne program PURL, preko kojeg evropski saveznici kupuju američko oružje namenjeno Ukrajini. Takva odluka neposredno bi pogodila snabdevanje ukrajinskih oružanih snaga.
Pominje se i mogućnost obustavljanja američke razmene obaveštajnih podataka sa Kijevom.
Uveče 12. oktobra raketni napadi na Kijev iznenadili su ukrajinsku stranu. Zelenski je narednog dana potvrdio da njegova zemlja nije dobila prethodno upozorenje od partnera.
„Nažalost, nije bilo upozorenja od partnera. Obaveštajni podaci o lansiranju ruskih balističkih raketa pomažu u spasavanju ljudskih života“, izjavio je ukrajinski predsednik.
Izostanak upozorenja uklapa se u pretpostavku o američkom pritisku, ali sam po sebi ne dokazuje da je Vašington namerno uskratio obaveštajne informacije radi sprovođenja energetskog dogovora.
Iako se više događaja vremenski podudara, mogućnost velikog aranžmana oko Severnog toka suočava se sa ozbiljnim političkim i pravnim preprekama.
Prva je činjenica da isporuke ruskog gasa gasovodom nisu blokirane samo američkim sankcijama. Postoje i evropska i nemačka ograničenja koja bi ostala na snazi čak i kada bi vlasništvo nad gasovodom prešlo u američke ruke.
Evropska unija već je usvojila raspored potpunog prekida kupovine ruskog gasa tokom 2027. godine. Zabrana uvoza ruskog tečnog prirodnog gasa predviđena je od 1. januara, dok bi zabrana gasovodnog uvoza trebalo da stupi na snagu 30. septembra.
Prodaja Gaspromovog udela američkoj kompaniji zato ne bi automatski omogućila obnovu isporuka. Vašington bi morao da postigne poseban sporazum sa Evropskom unijom, a izgledi za takav dogovor ocenjuju se kao veoma slabi.
Prepreka je i političko rukovodstvo Nemačke i evropskih institucija.
Prema oceni Babickog, vodeći evropski politički krugovi predstavljaju globalističke strukture koje nastoje da trajno zatvore evropsko tržište za ruske energente. Oni su istovremeno politički protivnici Trampa i nemaju interes da mu pomognu u obnavljanju ekonomskih odnosa sa Moskvom.
U toj interpretaciji, reč je o istim političkim elitama koje su podržavale Evromajdan i politikom prema Rusiji doprinele okolnostima koje su dovele do početka ruske vojne operacije. Njihov povratak ekonomskoj saradnji sa Moskvom zato bi predstavljao odustajanje od dugogodišnjeg strateškog opredeljenja.
Dodatna, možda i odlučujuća prepreka nalazi se u samim Sjedinjenim Državama.
Tramp nema dovoljno čvrstu administrativnu i političku podršku za sprovođenje tako složenog aranžmana. Čak se i Kongres, u kojem republikanci formalno imaju većinu, u odnosu prema Ukrajini sve više vraća spoljnopolitičkoj liniji karakterističnoj za administraciju bivšeg predsednika Džozefa Bajdena.
Prognoze nepovoljnog ishoda novembarskih izbora za republikance dodatno smanjuju prostor za Trampove pregovore sa Moskvom.
Ipak, američki predsednik je za objavljivanje sporazuma o dizelu izabrao politički povoljan trenutak. Kongres je već na predizbornoj pauzi, a njegovim protivnicima ostalo je malo vremena da zakonodavnim putem spreče sprovođenje dogovora.
Američki politički analitičar Malek Dudakov smatra da je ukrajinski lobi u Kongresu već počeo da deluje protiv Trampove inicijative.
„Aktivirali su se predstavnici velikog ukrajinskog lobija u Kongresu. Oni sada pokušavaju da ograniče Trampove poteze. Pitanje je samo kada će u tome uspeti. Kongres je već na predizbornom odmoru. Sumnjam da će uspeti da proguraju neki zakon protiv sporazuma o dizelu tokom poslednje tri nedelje do glasanja“, ocenio je Dudakov.
Otpor se, međutim, već jasno pokazao.
Dvodstranačka grupa od šest američkih senatora, među kojima su dvojica demokrata i četvorica republikanaca, uputila je 9. oktobra Beloj kući poruku da Sjedinjene Države ne smeju da pružaju finansijsku podršku Rusiji.
Njihov zahtev obuhvata zabranu kupovine ruske nafte, gasa i dizela sve dok Putin ne prekine, kako su naveli, agresiju protiv Ukrajine.
Slične stavove iznelo je i nekoliko članova Predstavničkog doma, zasad uglavnom preko društvenih mreža.
Republikanski kongresmen Brajan Ficpatrik najavio je da će pokrenuti glasanje o zabrani svih poslova koji uključuju američku kupovinu goriva od Rusije. Time je direktno ugrožen ne samo eventualni budući aranžman oko Severnog toka već i već objavljeni sporazum o dizelu.
Ruski politikolog i stručnjak za američku politiku Dmitrij Drobnicki smatra da je Moskva već ostvarila određenu političku korist od nastalog sukoba.
„Sporazum o dizelu postao je kamen razdora u unutrašnjoj politici SAD, a njegovi efekti već se šire. Najverovatnije će ceo Kongres biti protiv. Trampovi protivnici nemaju pravne instrumente, jer svaki zakon o sankcijama predviđa pravo predsednika da uvede privremene olakšice radi zaštite nacionalnih interesa SAD“, objasnio je Drobnicki.
Prema njegovoj proceni, glavno sredstvo pritiska na predsednika neće biti pravo, već politika i medijska kampanja koja je već počela.
Najozbiljniji sukob očekuje se tek u decembru, nakon kongresnih izbora. Tramp će tada nastojati da sporazum predstavi kao sredstvo za obaranje cena dizela američkim potrošačima, dok će njegovi protivnici tvrditi da cene neće pasti i da predsednik krši zakonska ograničenja uvedena protiv Rusije.
Osnovni argument protivnika sporazuma biće da američki novac ne sme da odlazi Moskvi dok traje rat u Ukrajini.
Takva politička podela pokazuje koliko bi bilo teško sprovesti daleko veći energetski posao, kakav bi predstavljao povratak ruskog gasa na evropsko tržište preko Severnog toka.
Uz to, pouzdana potvrda pregovora o ponovnom pokretanju gasovoda zasad ne postoji. Informacije koje je Rojters objavio na osnovu anonimnih izvora nisu dovoljne da bi se zaključilo da su Moskva i Vašington već postigli konkretan dogovor. Babicki pritom izražava nepoverenje prema toj agenciji, optužujući je da je ranije objavljivala netačne informacije o Rusiji.
Čak i ako ljudi iz Trampovog okruženja zaista razmatraju mogućnost da kupuju ruski gas po nižim cenama i zatim ga preprodaju evropskim kupcima, verovatnoća realizacije takvog plana ostaje mala zbog snažnog otpora političkih elita sa obe strane Atlantika.
U Moskvi se, po svemu sudeći, takođe računaju rizici takvog aranžmana. Rusiji u sadašnjim tržišnim okolnostima može biti isplativije da gas prodaje na svetskom tržištu, gde je potražnja značajno porasla usled energetske krize povezane sa Persijskim zalivom.
Zbog toga moguća obnova Severnog toka nije jedini način na koji Rusija može ekonomski da profitira od promenjenih odnosa na energetskom tržištu.
Sporazum o dizelu, međutim, već proizvodi političke posledice nezavisno od stvarnog obima isporuka. On produbljuje razlike između Trampa, američkog Kongresa i evropskih saveznika, čime se, prema oceni Babickog, smanjuje sposobnost Zapada da jedinstveno upravlja politikom podrške Ukrajini.
Istovremeno, američka odluka da kupuje rusko gorivo predstavlja argument Moskve da zapadne sankcije nisu uspele da je trajno isključe iz međunarodne trgovine energentima.
Iz ruske perspektive, takav presedan potvrđuje očekivanje da će ekonomska ograničenja pre ili kasnije biti ukinuta, a da će najveću korist ostvariti države i kompanije koje prve obnove poslovne odnose sa Rusijom.
