Treći rajh je 22. juna 1941. godine napao Sovjetski Savez iznenada i munjevito, napredujući preko nepreglednog ruskog prostranstva brže nego što je iko mogao da zamisli. Već u septembru bili su nadomak Moskve, a u jednom trenutku su njihovi oficiri mogli da vide kule Kremlja.
Ali onda se desilo nešto što nisu očekivali, Sovjetski tenkovski desant sibirskih trupa uz podrsku T-34, nedaleko od Moskve decembra 1941. godine.
Točkovi Vermahta, oružanih snaga Trećeg rajha, počeli su da se kotrljaju po sovjetskom tlu 22. juna 1941. godine oko jednog časa posle ponoći, na dan istočnoevropske letnje dugodnevnice. Bio je to početak Operacije Barbarosa.
[adsenseyu1]
Oko četiri miliona osovinskih vojnika, 600.000 motornih vozila i još toliko konja napalo je Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika – bez prethodne objave rata i kršeći međusobni pakt od nenapadanju potpisan krajem avgusta 1939. godine – na frontovskoj liniji dugačkoj skoro 3.000 kilometara. Bila je to, i ostala, najveća invaziona vojska u istoriji ratovanja.
Na samom početku pohoda, Luftvafe, ratno vazduhoplovstvo Nemačkog rajha, satrlo je svog sovjetskog suparnika i to uglavnom uhvativši ga na spavanju: preko 2.000 letelica uništeno je već prvog dana, a skoro 4.000 u prva tri.
Stvari su i na zemlji išle kao po loju za Nemce. Napredovali su tolikom brzinom, primenjujući taktiku munjevitog ratovanja, da su i oni sami bili šokirani. Dešavalo se da Nemci uznapreduju i po sto kilometara na dan, a čitave sovjetske armije su bile uništavane i primoravane na predaju. Podeljeni u tri kolone, Grupa armija Sever išla je ka Lenjingradu, Grupa armija Jug ka Ukrajini i Kijevu, a Grupa armija Centar ka Moskvi. Već u julu, ova potonja grupa je prešla Dnjepar, a u avgustu osvojila Smolensk, važnu stanicu na putu ka glavnom gradu SSSR-a.
Međutim, nekontrolisano dalje napredovanje moglo je da izloži nemačke bokove, a i Hitler je, kažu zbog Napoleonovog iskustva vek i po ranije, osvajanje Moskve postavio kao sekundaran cilj; smatrao je da je glavno osvojiti žitnicu i industrijsko srce Sovjetskog Saveza, Ukrajinu, nakon čega će neprijatelj biti onesposobljen da se dalje uspešno bori.
Glavnokomandujućem Kopnene vojske Vermahta Valteru fon Brauhiču koji je tražio da Moskva bude prioritet, Hitler je kazao da samo “okoštalim mozgovima tako nešto može da padne na pamet”. Zbog toga je naložio da se oklopne divizije, odnosno pancer-divizije, preusmere ka severu i jugu, odnosno Lenjingradu i Kijevu.
JURIŠ NA MOSKVU
Ovo nije bilo potpuno nelogično pošto osvajanje prestonice zaista zvuči pomalo staromodno kao osnovni cilj; uostalom, ova taktika je na kraju koštala Crvenu armiju dodatnih 660.000 vojnika koji su ili poginuli ili izbačeni iz stroja ili pali u zarobljeništvo, a i Ukrajina je pala u nemačke šake. Međutim, to što je nešto staromodno ne znači i da nije ispravno: Hitler nije ozbiljno uzeo u obzir psihološki efekat koji bi pad Moskve imao po branitelje. Ako mu je to posle i palo na pamet, bilo je dockan.
Uglavnom, krajem leta Hitler je ponovo pažnju preusmerio ka Kremlju, a Operacija Tajfun je mogla da počne. U nju su bile uključene tri pešadijske armije, tri oklopne grupe i 2. vazdušna flota Luftvafea. Sveukupno skoro dva miliona vojnika, 1.700 tenkova i 14.000 topova. Međutim, trupe su već bile izmorene, a i Luftvafe je u međuvremenu izgubila veliki broj aviona zahvaljuju sovjetskoj PVO, tako da je 2. flota raspolagala sa samo 549 letelica.
Sa druge strane, postojala su tri crvenoarmejska fronta (sovjetski naziv za armijsku grupu) između Vjazme i Brjanska u kojima je bilo oko 1,25 miliona ljudi, hiljadu tenkova i oko 7.500 topova. Neverovatno je što se i Vojno-vazdušna sila (ratno vazduhoplostvo SSSR-a) zahvaljujući velikom industrijskom pregnuću malo oporavila nakon strahovitih gubitaka (do tog trenutka, neke procene kažu, uništeno im je čak 21.200 aviona) pa su imali na raspolaganju 936 letelica.
Nije im vredelo, Nemci su nastavili da proždiru rusko tlo. Tako je 3. oklopna grupa skoro bez otpora razbila sovjetske snage po sredini moskovskog ratišta da bi se potom podelila na dve podgrupe: jedna je krenula ka severu da bi skupa sa 4. oklopnom grupom opkolila Vjazmu, a druga ka jugu da bi sa 2. oklopnom grupom opkolila Brjansk.
Trećeg dana oktobra 2. oklopna grupa osvaja Orel, a tri dana kasnije i Brjansk. 10. oktobra četiri su sovjetske armije opkoljene u Vjazmi, na oko 200 kilometara od Moskve, ali su nastavile da se bore i na neko vreme su zadržale priličan broj nemačkih divizija (naposletku su Nemci u ta dva grada zarobili dodatnih pola miliona vojnika, što je prepolovilo ukupne ruske snage).
Bedni ostaci sovjetskog Zapadnog fronta i Rezervnog fronta su se povukli dalje ka istoku, i sada su Vermaht čekale oko Možajska, na samo 110 kilometara od Kremlja. Pridružili su im se i ostaci pojedinačnih manjih jedinica koje su se nekim čudom provukle kroz nemački obruč.
U to vreme počinju u Moskvu da stižu i sibirci: odmorne, elitne jedinice Crvene armije stacionirane u Sibiru, naviknute na strašne vremenske uslove, na koje su Rusi ionako bolje naviknuti od Nemaca. Staljin, koji je ignorisao obaveštajna upozorenja da Hitler sprema invaziju, sada je poverovao svom čoveku iz Tokija da Japan nema nameru da udari na SSSR s leđa (uskoro će napasti SAD u Perl Harburu) i odlučio je da ove sveže trupe pošalje na zapad.
Pored toga, Sovjeti su napokon počeli da zadaju udarce Vermahtu: nemačka 4. oklopna divizija pala je u klopku u blizini Mcenska koju je postavio general Dmitrij Leljušenko, koristeći na brzinu sklepani 1. specijalni gardijski streljački korpus i 4. tenkovsku brigadu Mihaila Katukova.
RASPUTICA
Novi tenkovi tipa T-34 su skriveni u šumi čekali da Nemci uđu dovoljno duboko, da bi nakon toga uništili neprijatelja u unakrsnoj vatri. General Hajnc Guderijan, komandant 2. oklopne grupe, otkrio je da njihov tenk “pancer IV” može da uništi T-34 samo pucanjem u motor pozadi i nikako drugačije, da je toliko bio snažan njegov oklop.
Najvažnija stvar koja se desila tih dana ipak nije bio dolazak sibiraca. Bio je to dolazak snega, prvog snega. Pao je 7. oktobra i brzo se otopio, i od zemlje napravio kaljugu. Specifičnu vrstu kaljuge koju Rusi zovu “rasputica”: ona kaljuga koja, samo joj ime kaže, razara ili rastvara put. Putevi ka Moskvi su dakle isparili, što je dramatično usporilo ili potpuno onemogućilo kretanje nemačkih motornih vozila i time primenu koncepta munjevitog rata. Sovjeti su ponovo dobili na vremenu, i mogli su da se pregrupišu i čekaju spremniji.
Ipak, to nije momentalno postalo jasno i očigledno svim zaraćenim stranama. 9. oktobra Nemci su na konferenciji za stranu štampu praktično najavili da do kolapsa sovjetskog otpora možda dođe kroz nekoliko časova, i da je uništenje svih armija koje brane Moskvu samo pitanje trenutka.
Dan kasnije Nemci su se približili Možajsku. Istog dana armijski general Georgij Žukov preuzeo je komandu nad odbranom Moskve i nad kombinovanim Zapadnim i Rezervnim frontom; u najkraćem roku Žukov će u tom trenutku praktično nepostojeći Zapadni front dići iz mrtvih.
Međutim, 13. oktobra Vermaht napada odbrambenu liniju kod Možajska koju brani samo 90.000 crvenoarmejaca, dok Luftvafe neprestano bombarduje glavni grad. Dan kasnije pali su gradovi Kalinjin i Kaluga, ali treći taktički cilj, Tula, ostao je u sovjetskim rukama. 18. oktobra pali su Možajsk i Malojaroslavec, tri dana docnije Naro-Fominsk, a 27. oktobra i Volokolamsk. Žukov je bio primoran da povuče snage na istočnu obalu reke Nare, poslednje vodene prepreke pre prestonice.
Vermaht je uništio toliko sovjetskih divizija u prvih šest meseci rata da je Crvena armija bila prinuđena da regrute provodi kroz minimalnu obuku na ulicama Moskve i šalje na front.
Dok se na bojištu odigravala prava drama, 15. oktobra počela je evakuacija vlade i partije iz Moskve, kao i Generalštaba, što je izazvalo paniku u narodu. U dva dana koja su usledila mnogi su pokušali da napuste grad stvarajući kolaps u drumskom i železničkom saobraćaju, i disciplina je dramatično popustila.
NADREALNA PARADA NA CRVENOM TRGU
Nezamislive stvari su počele da se dešavaju: građani su u lice psovali državne i partijske službenike, i svi su verovali da nije više pitanje da li će Moskva da padne, već kada. Davno zapečaćene crkve su otvorene, a litija predvođena patrijarhom sa ikonom Bogorodice obišla je oko zidina Kremlja. Boljševici su se setili Boga tek kad je prigustilo.
Međutim, Staljin je ostao u gradu, kao i Žukov, kao i druge najvažnije ličnosti. To je smirilo ljude. Takođe, paralelno sa svim tim dešavanjima, 250.000 mahom žena i dece je kopalo antitenkovske rovove oko Moskve, a civilne fabrike su velikom brzinom konvertovane u vojne.
Guderijan je na obode Tule stigao tek 26. oktobra; bilo je to veliko odstupanje od prvobitnog plana, pošto je Tula trebalo da padne brzopotezno kako bi se Moskva zatim uklještila između dva nemačka krila.
[adsenseyu1]
Sovjetska 50. armija uz pomoć dobrovoljaca odbila je 29. oktobra napad Vermahta na ovaj grad, a dva dana kasnije Vrhovna komanda Kopnene vojske (nem. Oberkommando des Heeres; skraćenica: OKH) naređuje obustavu svih dejstava dok se ne reše logistički problemi (nedostatak goriva i toplih zimskih uniformi, oštećeni putevi i mostovi, itd) i dok se rasputica ne slegne.
Ali, u tom trenutku Vermaht je bukvalno na izmaku snaga, a uskoro će im biti još gore. Krajem oktobra samo je trećina nemačkih motornih vozila i dalje funkcionisala, pešadijske divizije su bile prepolovljene iz raznih razloga, počeli su da se smrzavaju, bili su umorni od borbe.
U takvom stanju, sa neprijateljem nadomak Moskve, na Crvenom trgu održana je 7. novembra potpuno nadrealna i najneverovatnija ikada, tradicionalna parada povodom godišnjice Oktobarske revolucije.
Staljin je držao govor okupljenom narodu, a vojnici su direktno sa tog mesta odmarširali na borbene položaje. Trupe u Tuli i Klinu su pojačane sa dodatnih 100.000 ljudi, ali to i dalje nije bilo dovoljno. Žukov je protestovao, ali je Staljin ipak naredio nekoliko katastrofalnih manjih kontraofanziva koje su se pokazale kao traćenje ionako malih ljudskih resursa koje su imali na raspolaganju.
Ipak, situacija je bila bolja nego mesec dana ranije. Nemci toga nisu bili svesni jer su bili ubeđeni da nakon tolikih ljudskih gubitaka Sovjeti ne mogu više da pruže dostojan otpor uprkos tome što su znali da im se redovi neprekidno popunjavaju trupama iz Sibira; pored toga, izgrađen je i trostruki odbrambeni krug oko Moskve, a zauzeti su i dobri položaji kod Klina. Povrh svega, sovjetski su oficiri sada bili iskusniji nego šest meseci ranije (to je značajno zbog činjenice da je ogromna većina njih na vojne položaje došla nakon Staljinovih čistki u godinama koje su ratu prethodile a koje su Crvenu armiju doslovno obezglavile).
Operacija Oto, kako se prvobitno zvao plan invazije na SSSR, predviđao je da će Vermaht uništiti 240 sovjetskih divizija, i da će ostati samo 60 te da će oporavak Crvene armije biti nemoguć. U stvarnosti, Vermaht je uništio 248 sovjetskih divizija, ali su Sovjeti mobilizovali dodatnih 220, daleko više od 60 na koliko su se nemački stratezi oslonili.)
15. novembra mraz je napokon zaledio puteve i rešio problem rasputice, pa su 51 oklopna divizija krenule napred sa ciljem da naprave obruč oko Moskve, te da se spoji u Noginsku, istočno od glavnog grada. U naredne dve nedelje, zbog Staljinovih užasnih i ishitrenih odluka, pali su Klin, Solnečnogorsk i Staljinogorsk; Vermaht se približio Kaširi, gradu koji se nalazi na glavnom putu ka Moskvi, ali je odbijen žestokim kontranapadom trupa pod komandom generala Belova. Tula se i dalje držala.
KULE KREMLJA
28. novembra Nemci su osvojili mostobran na istočnoj strani kanala Moskva-Volga, na samo 35 kilometara od Kremlja, ali ih je žustro izvedeni kontranapad 1. udarne armije odbacio. Na severozapadu, došli su do Krasnaje Poljane, na 29 kilometara od Kremlja; nemački oficiri u daljini su kroz dvoglede videli znamenitosti glavnog grada.
28. decembra Vermaht se približio Kremlju na najbližu tačku u toku celog rata, u grad Himki, na samo 19 kilometara od drevne tvrđave ruskih careva. Situacija je bila tako dramatična da je Staljin pitao Žukova da li je uopšte moguće odbraniti Moskvu, i zahtevao je da ovaj “govori iskreno, kao komunista“.
Žukov je odgovorio da je moguće, i bio je u pravu, mada svakako ni sam nije bio svestan koliko. Jer, u tom je trenutku već sve bilo gotovo. Temperature su toliko pale (različiti izveštaji iznose različite podatke, ali raspon je bio od -28 do -45 stepeni Celzijusa) da nemački kamioni, borbena vozila i tenkovi nisu mogli da se pokrenu, da su vojnici morali ručno da vade zaleđeno ulje iz granata, da je 130.000 Nemaca imalo promrzline (većina još uvek nije bila dobila zimsku opremu).
Rusi su na to navikli, kao i njihovo oružje koje je posebno dizajnirano za takve nemoguće uslove, te su početkom decembra nemački avioni nestali sa moskovskog neba a sovjetski avioni nagrnuli kao ludi. Na sve to, Sovjeti su se koristili i plavljenjem okoline Moskve puštanjem voda iz sedam velikih rezervoara koji je okružuju kao i dizanjem u vazduh jedne brane.
Prema tome, Vermaht je stao, a nemački generali su bili uvereni da su Sovjeti nesposobni za dalju odbranu te da je njihov ozbiljni kontranapad nemoguć.
Greška. Sovjeti su nakupili 58 divizija na ratištu oko Moskve, nakon što je dovršeno prebacivanje 18 divizija, 1.700 tenkova i 1.500 aviona sa Dalekog istoka i Sibira. Kao što rekosmo, to su bile elitne trupe Crvene armije. Sveukupno, imali su 1,1 milion ljudi, slično kao i Nemci, ali ih je Žukov pametno rasporedio, uz pomoć drugih generala poput Vasiljevskog.
Nemci su gladni zaspali u snegu i ledu, a njihovi topovi i tenkovi su zamukli. Dve vojske su stajale jedna preko puta druge i sanjale različite snove.
SIBIRCI
A onda su zagrmeli sveži i odmorni, najbolji Žukovljevi sibirci koji do tog trenutka borbu sa Vermahtom nisu videli.
Šok je bio kompletan.
5. decembra počela je ta velika kontraofanziva čiji je osnovni cilj bio uklanjanje neposredne opasnosti po Moskvu. Dva dana kasnije Sovjeti oslobađaju Kalinjin, a Hitler 8. decembra naređuje da Vermaht zauzme odbrambene položaje na celom frontu.
Solnečnogorsk biva oslobođen 12. decembra, tri dana kasnije Klin, dok se kod Rževa formira džep. 16. decembra uklanja se neposredna opasnost po Tulu; na istom bojištu sovjetske snage uništavaju 39. oklopni korpus koji je služio kao zaštitnica 2. oklopne grupe pod komandom Guderijana. 26. decembra oslobođa se Naro-Fominsk, zatim Kaluga i Malojaroslavec.
Tako Vermaht kreće unazad po prvi put od 1936. godine i remilitarizacije Rajnske oblasti, jer se Guderijan, Halder i fon Kluge iza Hitlerovih leđa povlače na zapadnu obalu Oke, shvatajući da je drugačija odbrana nemoguća. Hitler 20. decembra opoziva sve te odluke ignorišući zdravorazumsko razmišljanje svojih vojnih zapovednika. Zbog neuspeha u Bici za Moskvu, smenjeni su tih dana Guderijan, Fedor fon Bok i Valter fon Brauhič.
4. januara nebo iznad moskovskog ratišta se raščišćava i Luftvafe nekako uspeva da uz pomoć 102 transportna “junkera” dostavi na liniju fronta provijant, što je Vermaht verovatno spasilo od totalne propasti u tom sektoru Istočnog fronta. Mada, ne samo to: i jedni i drugi su već bili iznemogli od svega. Bio je Božić po julijanskom kalendaru, 7. januar 1942. godine, kada su borbe utihnule. Prošlo je tačno 75 godina od tada.
Vermaht je, doduše, uspeo da se održi na razdaljini između 100-250 kilometara od Moskve. Bili su daleko u odnosu na početak sovjetske kontraofanzive, ali je glavni grad i dalje bio na dohvat ruke (tako će i ostati sve do oktobra 1943. godine kada će Crvena armija pobedom u Drugoj bici za Smolensk napokon ukloniti svaku opasnost).
EPILOG
Zbog Staljinovog nestrpljenja i uz veliko Žukovljevo protivljenje, Sovjeti su vrlo brzo krenuli u nove kontraofanzive, ali su doživeli niz poraza (poput recimo Druge bitke za Harkov i propasti 2. udarne armije generala Andreja Vlasova koja je pokušala da razbije opsadu Lenjingrada; Vlasov je zarobljen i postao je saradnik okupatora).
Istovremeno i iz istog razloga otvorena je Rževska bitka (koju će oni koji su u njoj učestvovali zvati “Rževska kasapnica”) koja će potrajati narednih godinu dana a u kojoj su Nemci branili džep oko grada Rževa na oko 200 kilometara od Moskve.
Tako je Bitka za Moskvu postala presudna za tok i ishod Drugog svetskog rata, ali ne i prekretnica; prekretnica će postati Staljingradska bitka godinu dana kasnije. Međutim, ova o kojoj je danas bilo reči prvi je poraz Vermahta i prva sovjetska pobeda bez koje ne bi bila moguća nijedna druga. Bio je to kraj Operacije Barbarosa i nade nemačke vrhuške da će do pobede doći brzo. Najveće strahovanje Berlina, da će ponovo voditi rat na dva fronta, počelo je da se ostvaruje.
Što se tiče žrtava, one su bile stravične mada postoji sporenje oko tačnog broja. No, verovatno je u pitanju bio milion ljudi sa sovjetske i pola miliona sa nemačke strane.
